Одломци и кратке приче


Страница је у фази креирања.
( ИЗБОР  ИЗ  ДЕЛА ) 




ЗИМА У ЗИМИ

Родио се у пролеће. Оца се није могао сећати. Како се и сећати некога, кога никада видео ниси. Готово да и мајку не памти. Само мирис њен и укус њезина млека којим га дојила. Самог, околности га исувише рано бациле у чељусти од раља земнога битисања. Улица, мука, немарност околине, више глади но ситости, једноставно грчевита борба за опстанак је био његов живот. Тек један фебруар бејаше му красно сећања огњиште. У њему је волео срцем, телом, целим бићем чувствитељним. Силно, ватрено к’о да је знао да ће му то бити једини пут. А тако и ваља волети јер из мркле се ноћи не може назрети чиме је опточен сутрашњи дан; из светлог се дана не може видети лице којим ноћ обитава. Волео је, гасио самоћу. . .
Авај, сећања пламен па колико год он био силан и меден, не може угрејати а ни утолити глад. То је и њему самом било јасно док је телом које се неумитно хладило, осећао додире снега. Сада, без снаге да се помери, извуче из тог леденог, белог загрљаја који неретко са собом носи црну смрт.
-,,Живота зимо проклета! Зар да ме у зиму снађеш?” – Биле би вероватно препознатљиве речи када би дах од речи био саливен. Дах а последњи као овај штоно га промрзли мачор испусти у трену пре но се опрости са суровим, овоземним светом.



__________________________________________________________________________________

ОГАЊ  У  ВОДЕНИЦИ

Сова се огласи из врбака, као да назва ,,Добру ноћ” Јужној Морави над којом се стаде стварати магла нежна попут хаљине горске виле. Утом се и клен праћакну из воденога царства из само њему знаног разлога. А можда је угледао каквог свица над својим глатким царством те га покушао уловити. Ја сам пак загледан био у неке друге ,,свице”. Cедећ’ ту на прагу древне, оронуле воденице, зенама сам гледао у правцу родног села које се цаклило силним, електричним зеницама. Бљеште оне попут самих звезда небесница. Од њихова сјаја очи човечје боле. Нису попут негдашњих лампи гасарки. Беху оне од стакла, имале фитиљ и снагу пиле из опорог гаса. Зато се собама ширио њихов дах и хватао у невид-коло с миомирисом свеже помуженог млека или миомирисима жита, кукуруза, кошене траве који су домаћини упили бићима својим а уносили у кућу када ноћца пане и они се окану мукотрпних, сеоских послова. Мешао се с миомирисом хлеба тек извађеног из врела огњишта који се слаткоћом својом радовао додирима жуљевитих руку и целивима гладних устију.
Проклета ли се поетичности моја. Проклета и Ти и Твој свевид! Ваздан и у свем’ видите симболику која ме нагони у кут мисли одакле се уснула сећања рађају будношћу кано штон’ се сеоске, рујне рађају зоре.
Ех! Лепа она, мој Господе, к’о најлепша, црвена јабука из воћњака којег ми преци оставише. Оставише мени песнику који се не скраси у гнезду родном но оде низ прашњаве друмове и прођерда све остављено. И коња је за пар дуката дао пре самога одласка. А не беше га силнијег у срезу.
Лепа. Душе мекше но криоце херувимско. Женско срце чедно - честитост серафимска. Косе боје класја зрела жита, очију византијско плавих,. . .
Поетан, много жена опих, много жена опило мене ал’ ниједна ме није волела, љубила као она. Ево, гледа ме сећање, ја у њега почињем гледати. . .
Видим јој немир ока, озареност лица у времену, сада већ давно прошлом док обедовасмо родитељи моји, она и ја за столом куће ми скромне. Волела ме, знам! Нисам веровао него сам знао да у глави замишља у будућности ту дату слику у којој сада учествује. У будућности када ће бити део наше породице и наместо хлеба садашњег којег мати умесила бејаше, умесиће она.
Ја, очаран тим њеним изгледом, очаран том знајућом спознајом не обедујем јер глад осећам. Обедујем без да знам зашто. Игра се та спознаја са мном кано ветрови с дрветом, бацајућ’ ме у свесну несвесност.
Прошлост у садашњости круни сећања зрневље и опет је гледам крајичком ока жудна а жељна ми девојачког блаженства док прекривам прозор шареним ћилимом. Лежи стидна на поду воденичком преко кога сам простро мекано ћебе а онда посуо багремов цвет. Видим потом како престајем видети нас а ’место нас огањ и осећам топлину осетнију од топлине румена вина. Опојног нектара од којег јој се образи заруменише једне ледене, зимске ноћи.
Гледа ме сећање, ја у њега гледам. . .
Видим пред собом недогледни друм, она и село виде мене како све више недогледан им постајем!

-,,Нећу пут сеоцета!” – Дрхтавим гласом стадох гасити сећања светло - ,,Нећу тамо гдено ми родна лакатница стајаше негда! Нек’ опросте ми aко желе и могу.  И Ти воденичице, јатаку мили негдашње ми драге и мене, опрости! У крилу ћу Твоме опет, иако овога пута без вољене моје, огањ запалити! Спалићу Те рођена и заувек отићи у бели свет но, овај пут без да се икада вратим. Опрости. . .” – Кроз сузе, грцајући се воденици обратих те у трену поскочих, уђох у њу, креснух кремен и подпалих суво, дрвен’ joj тело скоро већ изгрижено, скушано од чељусти времена.
И док се ватра лагано распламсавала, седох на праг и притегох пертле од ципела скитара. Онда устадох и кретох. Корацима који заглушени постадоше од огњено жалне песме воденичке која орила се за мном:

Мој песниче, Поетични Вуче,
к’о Јужна Морава време тече,
старе се ране новим огњем не лече
ни кад чаром букне тамно вече,
ни кад сјајем заруди зора бела,
самлело је време мене, воденицу
и последњег тебе, поету са села!
__________________________________________________________________________________

НЕОБОЈЕНЕ  ЗЕНЕ
(О Сави Шумановићу - одломак)



 Корачао сам уз њих а све са неким осећајем у себи да су они за мене некакви дивови. Дивови а ја тако мален, премален. Осећао сам то и био довољно мудар да сам знао да то и јесте тако. . .
Један од њих  је био и човек који у руци имаше сликарску кичицу која ме обојила претпоставком да је сликар. 
Гледао је у своје прсте на којима бејаше трага  сликарских боја. Приметио је да сам био загледан у његову руку што га је по мом схватању и навело да ми се говором обрати:

- „Погледај ову боју сапутниче. Мека је и блажена као поглед неке жене која те уме тако опити да постанеш несигуран на својим ногама и станеш се заносити као какав пијани брод.”

- „Вероваћу Вам на реч јер ја боје не распознајем Уметниче, далтониста сам. Бог ми одузео ту способност. А кажу да све што је од Бога ваља се, тако да, Хвала Му!” Одговорих.

-„А да ли ти је нешто дао заузврат том одузимању, како ми каза?” – Уследи његово ново питање.

- „С једне стране ми дао Ближње моје, с друге пак стране а по речима других, умем да уведем речи у поетично коло Уметниче.” – Изговорих на слух некако стидљиво, скромно.

- „Песник.. Леп је то дар. Видиш песниче, ја бих радо чуо, прочитао неко твоје речито дело али за то сада нема времена. Видиш ову колону. . .
Многи из ње више никада пером неће написати неку књигу коју би неко свом детету крај узглавља могао прочитати, многи неће написати стихове својим драгама, многи неће обојити своје зенице бојама наливеним вештом руком сликара из ове и из других колона, многи неће више. . .
Видиш ову боју? Ту боју сам последњу додирнуо пар трена пре но што су дошли по мене.
Остаће слика незавршена песниче. А џелате моје ће веселити још више то што нећу моћи своју слику да потпишем потписом на матерњем ми језику. Због слова матерњих ме и прогањаше!
Ту боју сам последњу додирнуо пар трена пре но што су дошли по мене. Хтедох обојити зенице вредној берачици грожђа на једној од слика.
И можда ће сада та берачица плакати, лити сузе као што сам ја умео лити боје, можда ће јој се излити из необојеног ока суза слична сузи моје мајке која оста на капији уцвељена за чедом а кивна на живот што јој наслика слику у којој доживе да види најпре долазак а потом и одлазак свога чеда с овоземна света.
Живот, он је песниче као боја. Када се разлије никада не знамо на коју ће се страну разлити. Него, ево теби мало ње, не распознајеш је али је, уверен сам, осетити можеш те њоме створи неку речиту слику.” – Рече сликар и стави ми неочекивано у руку марамицу коју је извукао из џепа а којом је нежно и осећајно обрисао прст.
Изненадио ме, збунио својим поступком, гледао сам комад тканине који унедрену боју у се имаше, да му не стигох казати ни хвала, ни обећати да ћу га свакако послушати. Залуд сам се освртао око себе, ни колоне ни њега не бејаше у видном ми пољу.

__________________________________________________________________________________

- ПЕЛИНКАСТИ УКУС СЛОБОДЕ –
(одломак)



-,,Да ли ти је жао што си пуцао?”- Упитах га у тој просторији која је дисала решеткастим плућима а била два метра са два, имала два кревета, један нужник и пожутели лавабо у који је капала вода из славине.
-,,Жао ми вука, био је навикао на шетње по шуми са мном. Од малена је живео код мене. Нашао сам га полумртвог и склупчаног једног дана испод столетног стабла сред рашумљене храстове шуме. Није имао снаге ни да бежи те сам му се без муке приближио.
Пошто га помиловах руком, с муком отвори очи и то је био једини покрет који учини.
Нисам веровао да ће преживети но, топлина како дома тако и млека окрепише то младунче које је за разлику од свог чопора преживело хајку обесних хајкача.
Жао ми је вука јер су га усмртили из одмазде када су мене овде довели. Ако сам те нешто случајно задужио, крени на мене а не на животињу која ником није зло учинила. Али, тако они раде. Са свима исто. Са народом, са животињама, не праве разлику. Они сами су једноставно жеља - жеља за влашћу, жеља за моћ-богатством која не бира средства на свом зацртаном путу ка трону илити остварењу свом.
Мој пријатељу, они на земљаном власт-врху су заправо дно дна овога света. Користе своју памет како би народом владали, како би га газили. Ногама газили као каквог мрава притом, трудећ’ се само да народ буде у стању да што дуже преживи како би могао њима да обезбеди материјалну сигурност и врховање.
Газе, газе и церекају се цинички док варају народ.
А био је паметан ако ћемо поштено и искрено. Некад, кад размишљам о свему запитам се шта би било да је памет користио за исправне ствари, за добробит народа, колико би то само добра донело. Али не, није чинио тако. Владао је и цинички се смејао. Народу.
Но, како свему дође крај тако је и мојој издржљивости дошао а то је пак условило и скончању цинизма.
Жао ми вука, због мене је пострадао, убили су га из освете а није ми жао што сам пуцао.
Не жалим ни себе односно душу своју којој када прекорачила собом буде границу овога и онога света следи стравна патња. Не жалим, веруј ми, Бог ми је сведок. Бог кога сам је ето издао својим чином. Нисам имао права повући ороз. Нисам. Зато свестан те чињенице а и тога да ако већ нема кајања у мени због почињеног смртничког недела онда немам права ни да се надам опросту када једнога дана будем стао пред тим истим Богом.” – Мислима преточеним у речи, револуционар исприча причу.
Наста тишина која ипак и не потраја дуго тихим битисањем својим јер пружајући ми руком цигарету без филтера, домалопређашњи приповедач ми пружи и питање:

-,,А ти пријатељу, зашто си ти овде?”

- ,,Због прекорачења слободе говора. Казали да много причам а то по њима ваљано није.” – Одговорих учтиво човеку који је био са мном у просторији која је дисала решеткастим плућима а била два метра са два, имала два кревета, један нужник и пожутели лавабо у који је капала вода из славине.
__________________________________________________________________________________

 ПРОШЕВИНА
Јаглика и Огњaн

Трепери трећа ноћ штоно је у свом дворишту подно липе рашумљене, прелепа Јаглика проводи са смеђокосим младићем који спољашњим изгледом не заостајаше ни за црту лепоте од ње саме. Припијена уз њега, држећи у руци бели крин топи се у звуцима фруле коју је младић умешно свирао.

Беше она стасита девојка косе и очију у боји угљевља која име доби по биљци у народу знаном и као јагорчевина. Но симболика наденутости њеног имена цветаше у нечем другом. Наиме, неретко се дешавало да женско дете добије поменуто име у случајевима кад се роди а пре рођења му отац погинуо, преминуо. Јагликин отац своје кости остави на Солунском фронту не дочекавши рођење свог чеда зачетог пре самог одласка у клети рат. Мајка ју је сама отхранила. Само оне две су знале колика је мукотрпност њихових живота. Само оне, изузму ли се Суђаје илити оне три жене са кудељом, вретеном и маказама које смертнику усуд-шаре сочињавају док преду му небесном вуницом пређу земнога живота. А Суђајама као да страдања предиво не мањкаше те поред других шара, нашараше и ону у којој се распознаваше смерт вредне јој мајке кад Јаглика ступи ножицама бића у годину осамнаесту.

Поноћни југ-ветрић је својим лахорним дахом увелико калио сензуални звук фруле миомирисом баштенскога цвећа кад она бићем заплови у мисаону речицу: 
,,Животе, недокучива, непредвидива ли си творевина санковита! До пре само неколико ноћи бејах сама на свету. Нисам ни Огњана познавала а види ме сада, купам се у осећањима љубавним. Сутра кад осване, доћи ће мој драги с родитељима му, кумом и побратимом, да ме своме огњишту води. Драги ког сам најпре у сну видела оне ноћце пре празничнога јутра. А говоре људи како је празноверје када девојка уочи Ђурђевдана, ћутећи ољушти црвену јабуку, спретно, пазећи да не прекине јој коре нит. Потом, ту кору увије у марамицу и стави под свој јастук. Чини то да би јој у сну дошао будући јој женик. Истина је жива! И сад ми пред очима сан у коме ме буди куцање на прозору, ја устајем из кревета и угледам насмејаног младића с фрулом у једној а ватром у другој руци. Тако и би пар месеци после, само што тада јава смени сан а мој Огњан није имао ватру у руци него у имену. Ех, да су ми још живи тајо и мати, куд’  бих кушала већу срећу!”

Наједном Огњан, као да је имао неку моћ читања јој мисли, стаде са свирком и шапатним је гласом прену из сећајно-мисаоне пловидбе:
-,,Знаш мила, твоји ће отац и мати сутра, на дан прошевине, бити ту.” 
Припи се још више Јаглика уз свог драгог као мисли нове што се уза њ’ припише:

,,Да, у праву је Огњан. Када нам ближњи оду с овога света, они не оду потпуно. Ту су, лебде брижљивo над нашим бићима, чувајућ’ нас тако.”

Опет је он прену из мисли:

- ,,Зар мислиш да би то пропустили? Мајку знаш, знаш са коликом те муком однеговала од мрве меса. Оца ниси упознала али веруј у то да је био добар човек. Зато је и ,,отишао пре времена”. Положио је свој живот за отачаство, за ту колевку да би ти кушала миран сан слободе. Знам причу о човеку који је пошао на фронт а оставио своју трудну жену саму крај огњишта. На злу срећу, није се вратио по свршетку рата. Кажу био је ,,душа од човека”. Тог дана када је погинуо, спасио је једног момчића који тек што закорачио беше у своје пунолетство. Уочио је гранату како граби ка њиховом положају и не размишљајући на себе, бацио се преко момчића те је тако са црном враном направио погодбу; дао јој свој живот мењајући га за нечији који само што замириса животом. На зло, та врана, није испоштовала договор, била је исувише усамљена да је тако и тог младића повела са собом. Додуше не кад и родољуба но месецима касније. Умро је од тифуса. Него, зашто Ти ово казах? Да лик храброг родољуба из приче теби буде заправо лик оца. Ко зна, можда је та прича о њему или је можда и он тако шта урадио.  Но, причи нема краја а скоро ће зора Јагличе. Ваља ми кренути. Похитати морам ако се мислим зором вратити. Ти исто, пожури у постељу, одмори, дан дуги а пут још дужи те чека.”

 Растадоше се пошто је помилова по коси и пољуби нежно у образ. Он ишчезну у ноћ, она у времешну кућу зидану од дрвета и блата.
Како ноћ не точеше месечину но лепљиву тмину, Јаглика да би се могла променити по виделу, припали лојаницу штон’ бејаше прилепљена на плећа од стола а крај прозора. Леже онда на бок док једна јој рука бејаше подно образа а друга држала на јастуку тик крај главе положени бели крин дариван јој од Огњана. Опијена што од ишчекивања јутра што од миомириса цвета, убрзо утону у сладак сан. Остави тако поноћни ветрић и танану завесу да у миру плесом немирним плешу на подијуму прозора отворена.
                                                                                    ♦
-,,Од данас Јагличе, никада више нећеш бити сама. Ја своје обећање испуних. И теби а и твоме оцу дано.”- Изусти кроз осмејак Огњан обративши се Јаглики када она од њега испрошена седе у свадбарске кочије.

-,,Обећање мом оцу Огњане?”- Зачуђена млада упитно прозбори.

-,,Тако је Јагличе. Твоме сам оцу обећање дао онога дана а трен пре но он смертно рањен издахну на клетоме фронту. Обећање да ћу, преживим ли рат, бити увек ту за тебе да ти се нађем како у добру тако и у злу. Родољуб из приче је заправо твој тајо и можеш га видети ако се само окренеш за собом. Ено га, стоји са твојом мајком. А ја, ја сам младић ког је он спасио од гранате но, који је пак месецима касније умро од тифуса. Само, нека те не чуди што на моме лицу године трага не уклесаше јер ,,онамо” смо ликом онакви какви будемо у трену одласка нашега.”

Јаглика, к’о каквa голубица, окрете главу, зенамa погледа иза се и заиста, међ’ сватовима опази мајку како под руку држи једног човека. Увери се у речи женика свог а и у речи много пута од мајке услишaних, како ликом наликује на оца. Исте очи, нос, младеж испод левога ока. Опази насмејаног човека у трену када он подиже увис руку у којој угњездена кубура бејаше и из које груну пуцањ. Силовит пуцањ који наликоваше стропоштавању крова некакве куће коју је пламен готово прождрао својим чељустима.
   
-,,Напред!”– Одјекну командом кочијашев глас упућен пару упарађених коња и праћене колоном сватова, кочије са младенцима кретоше.

__________________________________________________________________________________


АТАНАСИЈА

,,Ко ли је ова обнажена девојка на обали реке? Заведе ли она девојачком лепотом мене или ја њу мужевном снагом? И зар је чар тих смертних, суштествених особина толико опојна да може изазвати распламсавање еротичног плеса између човека и жене? Измеђ’ два суштества која се никада срела нису а ето, необјашњиво отпочињу игру страсти илити разговор телима без да разговор речима икада поведоше. . .” – Бејаху тек неке од упитних мисли штоно напустише Јуношу када својим уснама додирну навреле женске груди. Када се пак два тела скалемише, сјединише у једно, њему се пред зенама замути те слеп поста за све околне титрајуће слике. У исти мах, некакав му звукотупни притисак заурла на уши те и глув постаде за жубор речни и домалопређашњу арију. Арију штоно се стварала стапањем даха поноћног ветра и пожудних девојачких уздаха.
Отпоче да тоне у до сада недоживљено стање налик оном, знаном му по чувењу од старијих мушкараца који пре њега у друштву са женом, битисаху тренутке страсти. Тонуо је као бели дан у сиви сутон, бритко перо у густо мастило, тврд камен у...
У том потонућу, њему несвесно свесном се окитише груди неописивом глађу за ваздухом а лице бледилом. Сваки мишић у телу, препозна те промене као знак, као символ да је дошао ред и на њих да се огласе. Пулсирати стадоше и то тактовима грчећи се, све бржом и бржом ритмиком. . .
Опет притисак, звукотупни али овај пут у глави и праћен светлосним бљеском који у часу све умири и преда сладуњавој опуштености. . .

                                                                                  ♦

Сливаше се шапат к’о вечерња роса. У звучној сенци продорног, нарицајућег плача средовечне жене, оденуте у жалбено, црно рухо. Разговараху две старице с длановима преко усана како би своја слова, нанизана у гласовну ниску још сигурније сачувале од туђих чула слуха:

-,,Трећи у селу за седам дана. А ено се у Русалној недељи претпрошле године утопи један, прошле њих двоје. И све млади, готови за женидбу. Нису ту чиста посла, никако. Биће да је Дамјанка у праву иако сви мисле да је од туге с ума сишла. Tри године ходи по селу јадна, тужи за својим сином све говорећ’ како јој он у сну долази, хвали јој се да га водарка пливању учи.”

-,,Aтанасија. Нико други, кад ти кажем. Атанасија, кћер сиромашног Угљеше и жене му Крсманије. Поклони шефтел-марамицу Деспоту, он је остави па, ожени Косану, девојку с миразом. Шта ће мученица друго, момак пресуди љубави а она себи - скочу у реку, таласи је испросише. Занавек, да се душом не смири, ни 'вамо ни 'намо за оногa света. И сад, право вели Дамјанка, преиначила се у водарку те мори мушки род који јој допане у глуво доба ноћи. Ту, надомак реке гдено немиром сама сконча.” – Сврши своју мисао беседница баш у трену када четворо мушкараца, припомажући се конопцима, отпочеше са спуштањем мртвачког ковчега у раку. Беседница чију дрхтаву руку красише старачке пеге и која пожури да се што пре прекрсти. За покој душе утопљеног Јуноше.

 ____________________________
*шефтел-марамица, шефтелија – марамица коју девојка дарују момку пре брака као символ чедности, љубави, верности...
* водарка, русалка, бродаркиња – водена вила из славенске митологије за коју се верује да је заправо душа утопљене или некрштене девојке као и девојке која по смрти није имала погребни обред.
*Атанасија  или Атанас када је мушка особа у питању; некада често име у Срба а изведено од грчког појма атанатос што у преводу значи бесмртан, бесмртна.

___________________________________________________________________________________

БИСЕРНА  ОГРЛИЦА

Ноћ је одисала некаквом недокучивом мистиком. Мистиком какву има појава предивне девојке у дугој хаљини која не даје мира свести посматрача, терајући га да замишља какво је блаженство које се испод ње скрива. Месец и тамно небо су се борили за превласт наочиглед свега што је постојало испод њих. Изгледало је то као да се у некој античкој арени боре два гладијатора зарад задовољавања хирног и доколог императорског владара, његове свите и разуларене руље жељне призора туђе смрти.
Мирис влажне, мемљиве земље се мешао са дахом пијаног човека. Са дахом пијаног човека који је уз алкохолна испарења из себе,  из своје душе издисао и дах туге и бола. Приљубљен уз мермерну, хладну плочу, био је једини живи створ који је у том часу обитавао у крилу гробља. Својим очима које бејаху дом сузама горким, даривао је замућени поглед слици која је стајала на наличју мермера. Слици жене са радосним изразом на свом лицу. Но, њега тај израз није нимало тешио. Било му је још теже јер  знао је да се никада неће поновити ти дани када је она могла китити лице радошћу  живом. Док му у души пламтела ледена туга а низ образе  му текле вреле сузе у руци једној је држао белу бисерну огрлицу, једину ствар која му је остала од љубљене жене.
Та, сада присутна глаткоћа огрлице га лагано одведе у прошлост. . .
Нашао се на обали језера, покрај своје обнажене драге. Горели су обоје својом обнаженошћу у љубавном пламену који је грејао њихова тела. Страшћу узаврелом хранили су глад жудњи. . .
Страшћу која их на крају доведе до стања блажене и еруптивно-оргазматичне нирване. . .
Предадоше се потом предаху, настављајући да леже на трави која је мирисала на њих.
Канџа лахорног сна полако му опи свест те
заспа док она оста будна, не угости тог
сан-госта у пољу свести.
У тај мах, ко зна одакле до обнажене жене долута малено, црно маче. Роди се у жени жеља да га помилује па се придиже и крену ка њему, али, малени створ се одмаче у страну. Наљути то жену па стаде да јури по обали враголана. Трчала је за њим, оно се ухватити није дало. Одједном, маче неочекивано скочи у језерску воду. Жена, ослепљена жељом да оствари своју намеру, крену за њим не размишљајући на могуће последице. На последице које уследише. . .
Ускомеша се вода, побесне кад јој устајали мир  би поремећен и као разљућена звер разјапи најпре своје чељусти а онда их склопи носећи свој плен на дно где нема даха остављајући га да дрема на њему положен попут руже која отпочне дремати на ковчег мртве драге пошто је уцвељени драги у знак последњег  поздрава испусти из руку у жалосну раку.
Попут исте оне руже коју је он њој даривао у жалосном часу њеног погреба. . .
Вратио се из стања сећања са још већом тугом у себи него што ју је имао малочас. Желео је смрт. Као никада до сада желео је да га она посети и да јој да свој дах, да јој дахом плати карту за пут који би га одвео код своје непрежаљене мртве драге. . .
Дозивао је смрт. Звао ју је да се појави и у пола гласа стаде, шум који га заглуши натерао га је да се осврне око себе и пронађе његовог ствараоца. Помисли да му се нада почела остваривати. Али, распрши се она када је све што је угледао било омалено, црно маче. Сломљен, изгубљене наде, седе на мемљиво тло зурећи у празно. . .
Тада, изненада,  придошли  четвороножни створ скочи ка његовој руци у којој је држао огрлицу, истрже му је зубима и даде се у бег.
Кад виде човек скрхани и пјани да ће остати без огрлице, придиже се и с муком некако, тетурајућ’ крену за крадљивцем. На срећу, маче као да није хтело да нестане у мрак, да побегне без трага па је мјаукало као да притом жели да му стави до знање где се налази. Маче је мјаукало, човек је ишао за њим, пратећи звучни траг у мрачној ноћи. Тако пратећи га дође до оне, за његову драгу, кобне ливаде која се љубила с језером. Он, овај пут  није био свестан места где се налази, није ништа друго видео а ни чуо сем црног мачета и мјаукање. Жеља за повраћај огрлице му беше прогутала вид, како очињи тако и вид свесни те као и минулих пар трена четвороножник, загази у сребрну, глатку воду која је била огледало суморном небу. . .
Ускомеша се вода, побесне кад јој устајали мир  би поремећен и као разљућена звер разјапи најпре своје чељусти а онда их склопи носећи свој плен на дно где нема даха. Све исто као и оног кобног дана сем што њега није положила на дно. Поставила га да стоји. Усправно као што женик стоји усправно и свечано у часу венчања.
И угледа он тада  своју наду, своју драгу изгубљену како га дочекује обучена  у дугу, белу хаљину док јој се на лицу назирала срећа. Држала је у руци два прстена заручна а око врата јој бејаше бисерна огрлица. Призор га наведе да јој крене у загрљај што и учини пружајући руке ка
њој.
Када  љубавници стадоше једно крај другог, одјекну песма орних језерских травки која их својом нотом отпрати у алеју вечних љубави.

___________________________________________________________________________________

.