Огањ љубави блажене

 Страница је у фази креирања 
( ИЗБОР  ИЗ  ДЕЛА )


Блаженство од меса и крви

Тајно вечна. . .

Који демон теби жено
у недрима будни санак снева,
какав огањ теби опојнице
у бедрима пламеном ти пева?

. . .смертнога живота.



И би светлост. . .

У лучи од огња жива
очи штоно њене краси,
пут из тмине,
спас од студи
срце моје, пронашло си!


Поетично преображење

Поета се. . .

На пламену
Твог љубавног огња
страсно се топе
тело и моја крв.
Добијам нови облик –
поетично слово.
Плавоока девојко,
књиго моја –
доме мог смертног живота.

. . .у стих преиначио.



Ситан везак

Месец пун је, ноћца сјајна. . .

На јастуку паперјастом
док песничко око снева,
крај прозора отворена
ситан везе везак дева.

Ниже шаре по ђерђефу
руком својом нежном, белом,
к’о уснама када драги
везе њеним медним телом.

. . .шара мека, дева бајна.



Усамљена дама

Стајаше сама 

дивна дама
у смирају јесења дана
к'о каква из баштице
цвет-миомирисница рана
штон’ земном је свету
лепотом даривана.
Стајаше сама
та дивна дама
у хаљини дугој
а с шеширом
обода широка
те у даљину
загледаних зена
од њезина ока.
Стајаше сама
та дивна дама,
к’о да неког чека,
чека из далека
да јој дође,

дође крај ње стане
те, да дивна дама
не стоји више сама.



Вино, мома и поета

Да л’ се у руменом вину
мађија нека чарима унела
те ме мома опојним њиме
к’о Ева јабуком Адама,
завела.

Крај тараба мома млада,
наликује цветовима мајским,
у рукама белим држи
пехар с напитком рајским.

Уз наклон јој назвах бога,
осмехну се она на ме,
па понуди опој-текућину
с реч’ма - вино да је за ме.

Од намереног пута
ја жедник,  дигox руке тада,
да ту станем – њен будем
наведе ме мома млада.

Да л’ се у руменом вину
мађија нека чарима унела
те ме мома опојним њиме
к’о Ева јабуком Адама,
завела.



Плавоока рима

Руска зима, снег бели,
чопор вучји у горици
уловљени плен дели,
ми –
крај огњишта пламнога
телима обнаженим засели,
и кроз шапат, плавоока
„Я люблю тебя!”
уснама ми рујним вели.


На обали Угре

Уздаси ширили се еротични. . .

Сневао сам санак живи,
у сну своме с драгом бејах,
на пламену огња њеног
смртно своје биће грејах.

Појала нам Угра,
река славна,
оду љубави на сав глас
док титраху наша тела
у изби што удоми нас.

С обнажењем зоре рујне
дрвена изба неста,
с појем громког тетреба
сновиђење медно-живо преста.

. . .к’о шуштање сивих јова.



Огањ у сенци храста

Летњим вртом пламтео је. . .

Лужњак-храст - стамени стражар
а тама одани јатак бејаше,
срдашцу љубави нам пламне
цврчци - појци орни, оде певаше.
К’о горски вукови по снегу,
варошицом ми дању смели нисмо,
чекасмо ноћце тамне -

по њима се драга љубисмо.

. . .огањ љубави тајне.



Самог себе проклиње поета

Урла на ме перо моје:
„Стан’ поето ако знадеш Бога,
стихове и тебе нек’ попије Волга.”

Памтим једно вече дивно,
осмех красни на њој
кад казивах јој стихове
пред театром Бољшој.

Сећам се зиме хладне,
руског сеоцета под брегом,
малене собице красне
у колиби окупаној снегом.

Сећам се ђевушке једне,
лепотом она пламтеше сва
док седесмо крај огњишта врела
кад каза ми: „Я люблю тебя!”  

Памтим Волгу, реку бујну,
јутро са зором снежном
и њу плачну на растанку,
пије сузе усном нежном.

Урла на ме перо моје:
„Стан’ поето ако знадеш Бога,
стихове и Тебе нек’ попије Волга.”



Ехо љубави

На неку ћемо раскрсницу
заједно,
загрљени доћи,
ти ћеш на једну,
ја на страну другу поћи.

Волећемо се срцима
смертни живот цели,
патићемо сећања патњом
смертни живот цели,
и клети и славити
онај трен у ком смо се
заволели.

Ти и ја,
ја и ти,
век цели у загрљају
еха
наше давне љубави.



Бродолом

По немирном ми пловисмо мору,
лађо моја са једрима плавим,
пучином опијени
белу дочекивасмо зору.

Ал’ нас бура
лукава и љута
наведе на хриди, доведе
до краја пловидбена пута.
Ти потону лађо,
потонух и ја,
на таласима тад
жалан оста стих
к’о проклети знак бродолома.

По немирном кад пловисмо мору,
лађо моја са једрима плавим,
опијени пучином,
црну дочекасмо зору.



Песма о вуненом шалу

Обгрљен сивим загрљајем
дуванског дима
потонух у слику сећајну иако давну –
корачамо загрљени а око нас зима,
а око нас зима.
Пахуље беле и чисте к’о душа твоја
падаху из глатке утробе неба,
ми, корачали кораком лаганим
у инат сањивом животу
који нас од рођења неумитно
пролазношћу и мукама вреба.
Пратио сам те тог дана до станице
и залеђеног перона њена
на ком котви се челик-коњ
који те дому одвести треба.
Падаху пахуље из глатке утробе неба,
када ту, на перону под бројем осам
дарива ми вунени шал, исплетен
рукама твојим у ноћима дугим
доклен санак очи вреба.
Паде ту и беседа твоја:
,,Са њим ти дарујем и комад себе
да некад док влада зима бела а ја
ако по жељи судбине не будем твоја,
могу топлином макар и таквом
грејати, грејати поето тебе!
Обгрљен сивим загрљајем
дуванског дима
пренух се из слике сећајне иако давне,
сам сам у соби,
лето је
а у мени зима, у мени зима.



Луталица

Знаш ли да мог старог дома
на месту гдено се родих,
неимарском појавом нема више?
Да, срушио га и продо потом имање.
Јесен је и код вас Зебо,
отишле вам ласте, надолазе
хладноће и кише.
Знаш ли да лутам
сваког боговетног дана
пољима Русије и Украјине,
Германијом – том земљом Гетеа и Хајна,
па и плећима Бакуа
те руже шиитскога Азербејџана?
Ноћима, ја Сербије песник
(неземне Тајне земни весник)
белосветским девојкама
сладуњаву дарујем маглу
и пијан удате тешим жене.
Веруј, љубави жедне
лако их заведем –
поверују у илузорна осећања
штон осете их од поетичног мене
a знаш да љубав је сјај-силна, ослепи,
знаш – једино под светлом у тами
омађијано око бива
сивим пламеном разигране сене.
Знаш ли да мог старог дома
на месту гдено Те љубих,
неимарском појавом нема више?
Нема сад ни оне малене собе
у којој нам се негда, два срца

у једно заљубљено, скалемише.


Поетични витез


Кано витез какав у оклопу сјајном
када на бојишту поражен пострада,
падох тако са стиховима својим
на љубав-пољу неостварених нада.

У самотни санак пелином опточен
моје биће тада почину да спава,
за ме, освајача с пером  место мача
неосвојива ти жено остаде тврђава.

Долетеше потом попут гавранова
од љубавних јада силна јата сива,
ох, да ми без милости и стравно
кљуновима рију посред срца жива.

Ал због догме у закону времена:
„витез када гине – он гине часно”
сад, наместо клетве ил крвавих рана
по срцу се жеља да  видети  јасно:

„Освојена буди ти витезом другим,
богиња љубави ваздан вас чувала,
пиј са њим медни нектар слоге
из непресушног, љубавног грала!

Кано витез какав у оклопу сјајном
када на бојишту поражен пострада,
падох тако са стиховима својим
на љубав-пољу неостварених нада.




Грех медни

Беху једном једни двори
унедрени у петроградски врт зелени,
посред врта воћка једра,
плодови красили је медно снени.

Воћка једра. . .
Купала њу роса љута,
миловала ноћца тамна,
грејала искон-звезда жута.

Топлу руку баштована
у самоћи желела је,
ал’ наместо ње, жељна
жељу празну имала је.

Жена једра. . .
Беше једном једна жена,
жена медна
од женика свог нељубљена.

По свету земаљском
друмова је пуно,
хода по њима смeртник,
кораке ниже то прашно зрно.

Зрно прашине се котрља друмом. . .

Ветар, неукротиви тај јахач смели
с ко зна каквим мислима на уму
гонио је, носио је
зрно прашно по недогледном друму.

Човек друмом хода. . .

У освит једне руј-зоре
човек, газећ’ плећа древног пута
ненадано к’о инспирација поети
до прелепе жене и двора њених долута.

Са освитом када засја звезда,
звезда жарка од искона
укрстише се њихове судбине,
сретоше се он и она.

Распламса се љубав жива!

Распламса се љубав жива
од које узаври крвца,
животворна та течност
штон’ кроз вене плива.

У сенци мемљивог живота
штоно хладан је попут стене,
заносно, страсно љубиле га
вреле усне - медне жене.

У одсјају прашњавих друмова
бридела је њеног тела лепота
под налетом руку човека
с којим јој се скалеми линијa живота.

Из облака тад спустише се виле. . .

Мистичне те ђевушке
с косом нежнијом од свиле
око њих су оплеле коло
магијом их тако својом
од зена туђих скриле.

Ђевушке су виле ту мистичне
извор-воде начиниле
стопама гден’ земљу су љубиле –
вилин кад су коло виле.

Од извора река поста,
кано нека љубав вечна
занавек у спомен оста.

Љубав вечна!
Љубав вечна!
Љубав вечна!

Насупрот сузама казаше - стоји смех,
насупрот врлини рекоше - пламти грех.

Из греха ми смертни постадосмо.
Греху стремисмо. Грехом се сладисмо.
Грехом нестасмо!

Опрости Сило с небеског трона!

Опрости смертницима небеска Сило
Ти која опросту Си склона
што искрала се из својих двора,
жедна бејаше крај свог извора она.

Опрости небеска Сило,
срце се живо том женом опило,
опрости телу смертном,
воћком се забрањеном сладило.

Опрости Сило с небеског трона
што ризници раја због греха
окренуше леђа - он и она.

Беше једном, једна медна жена
од женика свог нељубљена.
Један беше човек једном
сневаше будан с медном женом.

Љубав беше једном једна
од Бога и људи забрањена
но, пламом искрена и чедна.




Еуридика и Орфеј 

Смертниче стани, кораке утишај,
занеми, нек' завлада у теби мук,
своје умири биће и почуј о љубави еп
који ти стихом казује Поетични Вук.
Он га подно Олимп планине чуо,
подно Олимпа, античке ноћце једне
кад  богови дозволише његовом перу
да крај Зевсове кћи, Калиопе, седне.

У Тракији земљи живеше Орфеј,
песник громки који свираше лиру,
бића и жива и мeртва - поезијом
предаваше он блаженом немиру.

У земљи истој живеше и нимфа,
дуге косе плаве, прелепa лика,
медних зена у боји нарциса -
Калиопa каза - звала се Еуридика.

У Тракији тој, смeртниче једном
окупа се дан у сунчевом сјају,
зби се сусрет Еуридике и Орфеја
на уској стази у гају,
рођена би љубав животворна –
сјединише се они у целив-загрљају.

Грејућ’ се пламеном љубави огњене
нимфа и песник у миру и слози
творише дане кристалне и ноћце снене.

Ох! Ал’ зна се,
зна смертниче одавнина
уз звуке чујне иде и тишина,
пратиљу верну има срећа –
зла коб се она зове,
зла коб илити несрећа.

У прелепу се нимфу
Аристеј силни загледа,
распири у себи жељу блудну
да њему она се преда.
Но беше нимфа верна
Орфеју, песнику свом,
не хтеде прељубом
љубавни окаљат’  дом.

Разгневи то Аристеја,
за њом гонећ’ je крену,

Kрену, гонећ’ часну жену
којој пред муком бежећ’
кроз шипражје неко
на стравну гују стаде
од ножице стопало јој меко.

Отровница стравна,
отровница клета
у њег’ зубе зари своје,
занавек се угасише очи,
очи к’о у нарциса боје.

Орфеј, утихну, ох,
радосном песмом песник
вест када му донесе
черна врана - смерти весник.
Орфеј, жалном ох,
тужбалицом зарида
скрхани песник
вест када му донесе
черна врана - смерти весник.

Тужи Орфеј, тужи жално. . .

Еуридика,
   моја Еуридика!
Умом где да нађем огањ-слово
   с водом да га калим –
Реци лиро златогласна
   гдено живе речи                     
Искат’ скрхан а поетан
Да мертву ми Еуридику
   стих-сузама ожалим?
Искат’ гдено битисањем живим
   одговор – како драгу да оживим?
Како ропству покидати  ланце,
   од тајних двери откључат’ катанце?
Ах, Еуридика, моја Еуридика!

. . .тужи Орфеј, тужи жално!

Одевеном у огртач туге и очаја –
лира му гласолучјем вид оснажи!

Нађе одговор смертниче без по муке!
У свакој су нам жељи смертној
к нама, остварења њена пружене руке,
но смо често хтењем ослепљени –
крај разума не видимо да питања
су зраци - одговорима опточени!

Одевеном у огртач туге и очаја –
лира му златолучјем вид оснажи
те, крете Орфеј,
царство мертвих потражи.

Лута Орфеј,
мертвих царство тражи,
доклен ковач-разум њему
кујућ’  план ум блажи:

,,Пролазан је овај свет земни,
и плам-љубавни у њем’ тако,
много ли је ледних капи
штон’ угасит’ га могу
лако, о, олако!
Mного ли је Аристеја,
препрека и скончања замки
пред којим’ смо ми смертни –
нејаки и налик крхкој сламки!
Joш стотину могу пута
изгубити љубав своју
све док живи земном бити
од вечности сјај и боју
она неће, неће она задобити!

Зато,
сићи ћу у гротло Хада
Персефона с Хадом гдено влада!
Погледа ли на ме срећа,
победа биће ми највећа –
из тог царства
живу главу изнет’ нећу,
у том царству
крај драге занавек лећ’ ћу!
Можe тамо Харон удавит’ ме,
може Кербер растргнут’ ме,
ил’ случајно на ме може
Сизифов камен пасти
ил’ се каквог другог усуда
пркосан и незван могу допасти
кад појавом својом постанем
прст у око мрачној власти!”

Кано што бејаше од Парисове стреле
пронађена Ахилова пета,
би од Орфеја пронађен друм,
друм до царства подземна света!

Песмом опчини Харона
до реке Стикс када дође,
убеди га и са њиме
у чамцу преко прође.

Пред улазом у царство,
царство мертвога света,
троглави, дочека га Кербер,
стражар што подземљем шета.

И  к’о што сунашце стопи
снег планинскога брега,
Орфеј, звуком лире своје
отопи леден поглед с њега.

Призва Кербер једну Керу,
до улаза која доведе га,
отвори му стравне двери
од тог царства подземнога.

Корацима песник стиже
до древног престола,
гден’ у својоj моћи седели су
два бога – два идола.

На колена Орфеј клекну
уз звук лире пусти глас,
од краљице Персефоне
од силнога краља Хада
замоли, замоли
за Еуридикин живот земни,
за Еуридикин од смерти спас.

Ох! Тужбалица
тако је жална била,
у сваком се стиху љубав
од Олимпа већа слила!
Ох! Тужбалица
жала пуна била –
Хада и Персефону преку
својом тугом ражалила.
На љубав се смертничку
силни богови смиловаше,
да оживи Еуридика
бесмертни они пристадоше.

 Пристадоше ал’  и жертву затражише:
ако Орфеј оживети жели љубу мертву
окренут’ се не сме све до света живих,
не, не смеју његове зене да виде
да ли га прати, да л’ за њим она иде!

Од подземља опет отворише се двери,
Кербер се у страну склони,
путем којим усамљен он дође
сад кретоше зај’дно они.


Хода Орфеј
(за њим Еуридика иде!)
тоном лире себе снажи
доклен ковач-разум њему
кујућ’ план, ум му блажи:

,,Обистињењем ми се
сковани планови не збише –
нити Харон, нит’ Сизифов камен,
нити Кербер нит’ Идоли
смерт уредише!
А јoш стотину могу пута
изгубити љубав своју
све док живи земном бити
од вечности сјај и боју
она неће, неће она задобити!
Зато, сада, пред излазом
на светло смертна света
једин’  излаз појавом цвета,
краткотрајни живот љубави
једино може да спречи
неспровођењем у дело
пред престолом датих речи!
Погледа ли на ме срећа,
победа биће ми највећа –
у Хад ће Еуридика да се врати,
тамо ће мене она да чека
доклен не препукне срце
од туге за њом –
од љубавних јада за које
(сем смерти!)
не има справљеногa лека!”

Ковач-разуму кад мисаони маљ
  последњи пут с висине паде
и последња кад план-варница
у невид одлете,
Орфеј с кораком стаде,
стаде па се окрете!

Виде! Виде драги своју драгу!
Загрлити драги крену,
загрлити драгу жену!

Да прекрши реч у Хаду дану
схвати кад загрли само сену,
да по науму план му крену
схвати кад изгуби и сену њену.
Потрча ка реци Стикс
не часећи ни часа,
молитву Харону пусти
из свег - свог жалног гласа.

Авај!
Чамџија над реком том
не смилова се овај пут
над молитвом његовом.

Дана седам
гладово је, жедово је,
седам дана
кроз плач молио је.
Залуд беху молбе све!
Године три –
сам живот творио је.

Киван на свој живот
саткан од зле среће,
окрвављеног се срца
закле - ниједну жену
погледат’ више неће!
А за злу коб
и слом срца свога
окриви и презре
Диониса,
тог идола – светог бога.

Дионис га прокле тада
да од женске руке
он пострада! Он да страда!

Скупише се жене из Тракије,
каменом га свака бије.
Не издржа Орфеј казну ову,
душа - напусти снагу његову.

С уморством кад свршише,
кад Трачанке га убише,
на комаде тело разделише,
главу и лиру
у Хебру валовиту бацише.

Помешана с таласима немирним,
орила се реком
поетично жална вика
из усана мертве главе:
„Еуридика! Еуридика! Еуридика!”

Кад му тело покопаше
ражаљене, дивне музе
господара на Олимпу –
силног Зевса молише
да на небо лиру
измеђ’ сјајних дева стави,
дева што их усне
жар-месечеве изљубише.

Зевс с Олимпа
музе дивне саслушао,
молитве је њему услишао.

Над Олимпом ноћца паде,
Месец узе лиру песникову
коју бог небесима даде.

У тавном Хаду, дому мертвих
гдено гасну смертноживе наде
поетична душа Орфејева
крај чедне душе Еуридикине
стаде!
Над Олимпом ноћца
a над Хадом тада данак
паде!

Зна се смертниче, зна одавнина
да уз звуке чујне иде и тишина –
верну пратиљу има и несрећа,
пратиљу што зове се срећа.

Смертниче стани, кораке утишај,
занеми, нек'  завлада у теби мук,
своје умири биће и упамти о љубави еп
који ти стихом каза Поетични Вук.
Он га је подно Олимп планине чуо,
подно Олимпа, античке ноћце једне
кад  богови дозволише његовом перу
да крај Мнемозинине кћи, Калиопе, седне.