Смертном бити – својијем животом
у тами се ја нађох мемљивој!
Од вран-пера да је сочињена
и фосфором да је окађена
тама штон’ је мене обавила,
мишљах, ох, мојијех големијeх јада –
не би собом тако стравна била,
мишљах, ох, мојијех големијeх јада –
од стравне ће ње биће да пострада!
Од страха ми тело дрхтат’ стаде,
а кукању живо сердце се предаде!
Ал’ наместо клетога страдања
блаженства наступи час –
Ангела кад хранитеља почух глас:
,,ВЕРУЈ!”
глас који мени ули утеху, снагу и спас!
,,ВЕРУЈ!” – Ангел опет рече.
Ја отпочех веровати те пред вером
виденије, виденије се стече:
тама поче ичшезават’
доклен сасвим не ишчезну
а светлост бејаше свуда
смертним гдено видом гледну’!
,,ВЕРУЈ!” – Ангел опет мени рече.
Ја веровах те пред вером
виденије неземно се стече:
Видех –
Свете Евангелисте Матеју и Марка
у збиљи која мени грешноме је дана,
видeх –
Крснославног ми Светог Луку
и Богослова Светога Јована.
Ја веровах те још видех –
ах, блаженства и милости,
виденије ново зби се,
поред Божја чет’ри Свеца
једна Књига сатвори се!
Богослов тад Свети Јован
ка књизи руком показа,
и ја кретох - ,,С ВЕРОМ ИДИ!”
кад хранитељ Ангел каза.
С вером и внимањем, скрушено
ја твар, сам крен’о. Крен’о
ка књизи оној која сатвори се,
ка књизи преда мном која отвори се.
Дођох до ње, пред њом стадох –
на колена, Господњи ја раб,
на колена молитвено падох,
и живота се зеногледом, виденију предадох. . .
Виденије. . . Виденије књига б’јeше,
но, та књига – књига толко није,
- виденије живота ми зеноглед пије -
оно се сама
РЕЧ
лијe!
РЕЧ
Реч’ма се лије,
а Реч свака кап Истине!
Виденије живота ми зеноглед пара
од свих капи –
океан се Истине Вечне ствара!
Ах, блаженства прегрешноме мени,
виденија нова кад се слике слише –
шестокрилних Херувима почух глас:
,,СВЕТ, СВЕТ, СВЕТ ЈЕ ГОСПОД САВАОТ!”
и двери се једне појавише.
,,С ВЕРОМ и ПОКЛОЊЕЊЕМ ИДИ!” –
тад’ хранитељ Ангел каза.
Cа вером и поклонички,
и внимањем, скрушено
даље ја сам душом крен’о
к дверима тим штон’ се начинише,
к дверима тим штон’ се души отворише.
А кад њоме до њих дођох
пред самог им прага стадох,
те се поклонички и са вером
виденију душогледом дадох. . .
Видех небески престо којег сводом
смарагд-дуга б’јeше украсила
и посред кога Се
(Ликом налик сарду и јаспису)
Сведржитељска Сила –
седећ’ на њем’ укотвила.
Ја раб – са вером a душогледом још видех –
сем преузвишеног, средишњег престола
још двадесет и чет’ри около стоје
с двадесет и чет’ри у њима
старешине заселе,
главе им злаћанијим венцима окићене
а хаљине на њима у боји су беле.
Ја раб – са вером a душогледом још видех –
како гласови, громови и муње
од престола излазе и зборе
доклен пред престолом
седам огњених свећњака горе,
седам свећњака – седам Божјих духова,
доклен пред престолом
стаклено, стаклено сeребри се море.
Ја раб – са вером a душогледом још видех –
посред и около престола чет’ри жива бића,
свако по шест има крила а очи и спреда и позади.
Биће прво лаву налик бејаше,
друго телету а треће човечје лице имађаше,
и четврто биће, орлу у лету наликоваше;
свa чет’ри бића жива
ни дан ни ноћ не мироваху
но, трисвету песму појаху,
појаху те њоме
славу, част и хвалу одаваху
Ономе који на престолу седи
и
Који живи у вијекове вијекова:
,,СВЕТ, СВЕТ, СВЕТ ГОСПОД БОГ СВЕДРЖИТЕЉ,
КОЈИ БЈЕШЕ И КОЈИ ЈЕСТЕ И КОЈИ ДОЛАЗИ.”
Чет’ри жива бића трисвету песму појаху,
појаху те њоме Триипопостасном Божанству
славу, част и хвалу одаваху. . .
А кад чет’ри жива бића
Сведржитељу и славу и част и хвалу
дадоше,
двадесет и четири тад старешине
пред Сведржитеља падоше,
падоше, Њему се поклонише,
злаћанијe венцe на престо положише,
положише, песмопојањем се огласише:
,,ДОСТОЈАН ЈЕСИ ГОСПОДЕ И БОЖЕ НАШ
ДА ПРИМИШ И СЛАВУ И СИЛУ И ЧАСТ
ЈЕР СИ ТИ СТВОРИО СВЕ
И ВОЉОМ ТВОЈОМ
СВЕ НАСТАДЕ И САЗДА СЕ.”
Старешине се Сведржитељу поклонише,
а ја се смертним животом и поет-даром
добијеним по рођењу од Господа Бога
нађох крај огњишта ми земнога
а за столом плећа му дрвенијих
гден’ стајаху папир, мастило и перо.
И, како се ту смертна моја појава стече
о РЕЧИ –
реч ова прескромна и Господа недостојна
словима ми поетичним потече.
*************************************************************
СУЗА ВЕРЕ
Дах душа из земних тела
молитвено а покајно
на неземне куца двери,
грех је голем, тешко бреме –
за врлину и чистоту
кад пролазно отицаше време
нехајно нам биће бјеше,
покајање наше сада пани
покај-сузо наша сада кани
небесница да би киша пала
смeртне да би грехе спрала,
Рука Правде, Рука Искона
скрушенимa да да опрост –
опрост ком је Она склона!
_________________________________________________________????????????___________________________
корисни линк
(независно од уметничког блога)
(независно од уметничког блога)
