Поетичне посвете I

   Страница је у фази креирања 

 

( ИЗБОР  ИЗ  ДЕЛА )
  

КОЛЕВКА
Оцу Стојану и Мајци Марици

Време зари зубе
у комад живе стене,
чељустима бездушним окити
вреле скуте њене.

А стена ил’ сједињене стене. . .

Кроз екстазу силну
породише пркосне стене
кћер и сина –

нове грумене.

У дану дугом,  дуге су бразде
Оцу Стојану и Мајци Марици

,,Предахни мајко, одахни оче!” –
Молећиво, усне детиње зборе.

Упекла звезда с истока чиста,
чело се грашкама зноја мије,
мотика вешто к’о какво перо
моравском земљом редке лије.
У дану дугом да дуге су бразде,
и према свецу да тропар иде –
јасно знају сушчества на муци
те, одмору ницање не виде.
Упекла звезда с истока чиста,
на бол у кичми, свикло је тело,
не господара горда
но, понизна раба иште село.

,,Предахни мајко, одахни оче!” –
Молећиво, усне детиње зборе. –
,,Целиве дајем рукама вредним
штоно вам огњем жуљевитим горе!”

СИМКА

Сестри Симки Цици Вуликић

Стопило се собом
огањ-сунaшце
у осмех твој

И, у гласу умилном
угнездио ти се
од ласта пој

Месец ти душу
блаженим млеком
полио

Кристални у оку сјај
плам дева-звезда
долио

Анђеоско моје птиче
из гнездашца истог
што са мном пониче.

Лет блажене ласте
Сестри Симки Цици Вуликић

Смениће лето јесен,

јесен ће успавати зима,

и потом доћи пролеће.

То дивно пролеће!

Ох, како у њему само,

пупољастом њему,

топлине и даха

од битишућа смисла има!

Зато,

негуј у себи пролеће,

и лети, лети

моја Ласто мила!

А ледени пољупци

промрзлих усана живота

и горке жал-кише

с муњама штон’ плешу

нека не буду,

не буду блажен-птицо

на домаку лахорних ти крила.

ПОЕТИЧНА  ЗДРАВИЦА
Сестрићима Андрији, Луки и Чеди Вуликић

Живе и вазда срећне биле. . .

Лепи и топли зраци
штон’ од колач-сунашца ходе
сјајем се медним топе
у плаветнило морске воде;
док крстаре делфини и рибице
по воденом царству том,
Ви –
земни ми Анђели уживајте,
уживајте у животу свом.

. . .моје птичице миле!

БОЖУРА ВАПАЈ
Зету Радету Ч. Вуликићу


Метохију – колевку свету,
у медном сам сну походио. . .

Разумом чује ли ме ико?
Крај Бистрице бих бићем цвет’о,
портом древне Пећаршије
слободарски би дахом шет’о!
Разумом чује ли ме ико?
Спасите ме таме,
на светлост сам навик’о!

. . .походио, пелин-јадиковку пио,
јадиковку штоно ју је божур лио.

БРОЈАНИЦА ЖИВОТНА

Посвета браћи Саши и Ивану Николићу

Лете брале к’о соколи сиви

ови од искона бели дани

и галопом пролазности јуре

хитре ноћце, ти пегази врани.

Часком сваким – чворићем новим

ниже се бројаница нашега живота,

треном сваким – жељом нам жељенија

бива та њезина сан-лепота.

Зато брале здрав ми буди

Сунце доклен јутром руди

а Месец се са звездом блуди.

Зато роде благо мени

дани доклен летом лете

к’o соколи да су сиви

гледај да ти живот живиш

а не да те живот живи!

ВЕЗАК  ОСЕЋАЈНИ
Cестрама Ивани и Ирени


Рука женска везак твори. . .

Везак овај мили Боже
с нитима од сува злата
на дар даћу намастиру,
уз молитву мене грешне
да сачуваш мога брата.

. . .док мисао Бога моли.

Аве ораторе
Брату Немањи Митровићу

На античком тргу
мудрог говорника нема,
к’о уморни соко
тишина ништавилом дрема.

Ехом одлазећих корака
каза мудрац свима
како у људскоме срцу
много нечовештва има!

Мистична му гора постала дом,
у слободног се вука преиначио
кад се умним бићем стопио
с недокучивом мистиком том.

А сад ’место људи
звериње га слуша,
разумном чистотом
одишу му мисао и душа.

Њиште пропињућ’ се пегази
подно неба - врх шумовите горе,
громко кликтање се ори:

Аве Ораторе!


Красно биће
Сестри Наталији Митровић

Блаженство је појавом. . .

Красно биће
Дрина га умила,
Душа чиста
Доброту изнедрила.

Свуд по њој
Лепота непресушна броди,
Чедна доклен она
Животворним санком ходи.

. . .украсило свет.

Живота један трен
Кеви Славици Ковачевић

У шумноме, красном гају
подно сјајна, огњена сунашца –
сред малена, скромнога гнездашца
гден’ лепотом, гдено смислом
живот земни обилује,
крилом нежним птица једна
голуждраве своје птиће милује.

Коло огњено
Сестри Жељки Ковачевић
 
Корак сваки – сагорела судба бедна,
свака искра – од смертника душа једна.

Под окриљем магле густе
кад час касни беше знам,
сред лепљиве ноћце пусте
игру сенки гледала сам.

Оплетоше оне огњен-коло
сред лепљиве ноћце пусте,
бацаху искре пламне наоколо
под окриљем магле густе.

Свака искра – од смертника душа једна,
корак сваки – сагорела судба бедна. 

Молитва за љубав
Кумовима Слађани и Мирославу Митковићу Наму
 
Зби се то у древноме храму –
васељенском стубу и тврђави истине. . .

Светици блаженој
кад за нашу љубав
молисмо се умно
угледасмо зеницама вере
Анђела Господњег –
бестелесан
како сатвори се крај нас
(блажен час!)
и,
у гласу бесмертног му срца
чусмо слухом вере
смертних нам срца
животворни глас.

Зби се то у древноме храму –
васељенском стубу и тврђави истине
док стајасмо госпођице
скрушени и грешни
пред иконом Свете Мајке Ангелине.

Медаљон с ликом Богомајке
Цецилији Л.

Недеље се благе сећам
кад небески сину плам
те обасја Миром Божјим
Василија Светог храм.

Поетеса косе плаве,
лепа к’о из древне бајке
пред Светињом дарова ми
медаљон с ликом Богомајке.

Пуним срцем каза мени:
„Поето, нек’ те чува,
душу нека греје твоју
кад зло-животни ветар дува.”

Кад роди се песма
Јелени Јевђенић


Буђење. . .

Мастиљаво и врело
неко огањ-сунашце заруди,
окупа хартију благу
штоно је ко девојачке груди.

Хартија се сањива
кроз осмејак пробуди,
налик пролећу животворном
које оживи након зимских студи.

Ах!

Гласић се неки мили
изнедри у поетични тај мах. . .
То родила се песма –
бесмeртног живота је упила дах.

. . .поетичне бесмертности.



Отелотворење мисли
Славици Јевђенић


Ехо отелотворених мисли. . .

Сребрнкастим сном опточено перо
недрим у мастиљаво огледало,
у лахорно то криоце
које се мисаоном огњу предало.

Додиром његовог обнаженог врха
стеге срама бивају здробљене,
жудњу предајем блаженству,
ослобађам жеље и птице заробљене.

. . .ми каже да жива сам.

Мајанска ноћца
Тањи Лежаић

 

Сунце се испод хоризонта скраси. . .

Од Месеца, штон’ небом се гнезди,
прстен опточен пламом жада,
да њеним прстом језди
доби дева-звезда млада.

На странама древне, равне плоче
собом огласише се боје,
оду у част сједињења точе,
разливеним дахом похвалницу кроје.

У светом извор-средишту
ко лава вулканска,
засја вечношћу Хунаб Ку.
И би, би ноћца мајанска!

. . .муан се птица огласи.

Поезије укус
Марији Гавриловић

Звезде, те деве благе
по небеској ливади цветају,
очи месечеве, по латицама њиховим
к’о неуморне сказаљке шетају.

Немирно, сетно перо
устрепталу хартију љуби,
мастиљавим је кити пољупцима,
у девичанство се њено губи.

Суров епилог
Посвета Вуковима горским

Врелом крвцом би окупана
трава и поспани влат њен
када у смирај клетога дана
баци ловац сенку на плен.

Вучица одстрељена од људи,
младунче оста без мајке!
Само самцито тумара гором,
суров епилог животне бајке!

Милозвучно урличе ноћу
на обнажене деве-звезде,
на сјајна та блаженства
у лун-скуту што се гнезде.

Зенама својим радозналим
неумољиво небом шета,
можда ће једном и оно
постати громки сањар поета.

Вучицама, за њега красним,
стиховну ће казиват’ серенаду,
осећајно, онако из душе,
у заносу, недриће љубавну баладу.

Тешко је битисат’  бићем по дану
Посвета
Особама оболелим од ретких болести

Тешко је. . .
По дану људи, по ноћи сенке наше
без осећаја и срама, мукло клоне се нас,
о, зар не знају стих што поета рече –
некад и топла реч бива спас!

Тешко је битисат’  бићем по дану
носећ’ у себи то бреме – жиг-рану
светом гден’  не светли разума сјај!
О, бар на трен стани човече јадо,
пружи подршке руку, реч из срца дај –
од тог још нико умро није, знај!

Тешко је сневат’  бићем по ноћи
с будним питањем - хоће л’ сутра доћи? –
светом гден’  пламти страха сјај!
О, бар на трен стани сенко проклета,
варљиву макар наду из свог сивила дај,
од тог још нико ишчезнуо није, знај!

Тешко је. . .
По дану људи, по ноћи сенке наше
без осећаја и срама, мукло клоне се нас,
о, зар не знају стих што поета рече –
некад и топла реч бива спас!