Страница је у фази креирања
ПОЕЗИЈА
Поезија је дах вечног сушчествовања,
слободе и сна праогња,
умивенa капима праводе.
Поетични урлик вучји
Пролиће се мастило наместо крви. . .
Док густи се напољу мрак
разлива као чамотиња у гробу,
поета мрцвари лулу своју,
пелинкастим димом испуњава собу.
На столу чекају папир и перо
да немир поетичну загрли душу,
и ове ће га ноћи инспирација
с милости пуно, хватати за гушу.
. . .у борби што ће се до јутра водити.
* * *
Блуди се са мном
илузорна реала
док остављен сам
од стихова, од песме,
блуди се са мном
бестидна она блуди,
бесмисла смислом луди.
Поетична молитва
Седи песник за дрвеним столом,
топећ’ перо у сузама горким
моли умно све поеме своје.
Пустићу Вас да летите песме
поетичним летом по ништавном свету;
Вас бесмертне,
испијат’ ће много смертне зене,
неке ће Вас руке
китит’ ловором и цветом
неке пак Вам ломит’
стих-крила у лету!
Песме моје за опрост Вас молим!
Пролиће се мастило наместо крви. . .
Док густи се напољу мрак
разлива као чамотиња у гробу,
поета мрцвари лулу своју,
пелинкастим димом испуњава собу.
На столу чекају папир и перо
да немир поетичну загрли душу,
и ове ће га ноћи инспирација
с милости пуно, хватати за гушу.
. . .у борби што ће се до јутра водити.
* * *
Блуди се са мном
илузорна реала
док остављен сам
од стихова, од песме,
блуди се са мном
бестидна она блуди,
бесмисла смислом луди.
Поетична молитва
Седи песник за дрвеним столом,
топећ’ перо у сузама горким
моли умно све поеме своје.
Пустићу Вас да летите песме
поетичним летом по ништавном свету;
Вас бесмертне,
испијат’ ће много смертне зене,
неке ће Вас руке
китит’ ловором и цветом
неке пак Вам ломит’
стих-крила у лету!
Песме моје за опрост Вас молим!
Огањ и пепео
Огањ искона тајне
у врх се од пера
укотвио.
Палацајућ’ пламеном –
к’о новорођенчету
живота дах му даје.
Мален, лахорaн
он гласи се, збори.
А поета – пепео
(у бунилу!)
пролазношћу гори.
Сусрет
мертва бесмисла
и жива смисла
штоно се вечношћу ори.
Санковита творевина
Живот овај санак пусти,
ми, налик сновиђењу само
док по њему тумарамо,
притом људи, смертни људи
нит’ смо будни,
нит’ сневамо.
Живот овај санак пусти.
Неразумљиви громки шапат
Разумети нећеш –
зашто ме разумет’ нећеш!
Смертниче не питај
шта ми вила шапуће на уво,
какву ми мудрост сова казује
олистало док скрива је дрво.
Смертниче не питај
коју ми песму врана пева
ни какав то поетични вук
у моме срцу будан снева.
Разумети нећеш –
зашто ме разумет’ нећеш!
Варка поетична
Попут очињег вида. . .
Никада се хвалити немој
како завидни поседујеш дар
којим поету разумети умеш,
поету и његовом стиху чар.
Схватање, та спознаја твоја
ледно-тамни је привид само
штон’ налик је зуб-сунашцу
које по дану зимском гледамо.
. . .и спознаја нас слагати уме.
Екстаза
Кад недри се. . .
Титрастом када нотом
забриде обнажена тела
знај смртниче –
на трон еротични
огњена је страст узаврела.
. . .врело живо.
Снежна ноћ
Децембар.
Празнично је украшено вече
пахуљастом сузом штоно
из ока небескога тече.
У собама топлим
крај трпезе богате
веселе се и госте људи,
мећаву не прате.
По улици ледној
дете у дроњцима лута,
изношеним ципелама кити
плећа завејаног пута.
Ногама те исткане украсе,
снег прекриће до сутра,
камо ли граби оно,
хоће л’ тако до јутра!?
Јануар.
До новога дана
остаде још мало,
ноћ снежна греје сиротана.
Смерт једног мачка
( трен одласка једне душе )
Неко ће можда чудећ’ се рећи
како је песник сишао с ума –
пише о смерти некаквог мачка!
Смерт се својим црним кафтаном
над њим без милости наднесе,
у длан мој му положих главу
трена пре но се он телом стресе;
трена пре но се он телом стресе
и последњим мјауком к’о да рече:
,,Хвала за дом и збогом поето.”
Tрена пре но се он телом стресе,
мјаукну,
издахну
а мени суза потече.
Неко ће можда чудећ’ се рећи
како је песник сишао с ума –
пише о смерти некаквог мачка!
А не зна да у њему опазих сироче
кад с оцем га једном пронађосмо
самог и гладног крај сеоскa друма.
БЕНИ
Бени. Звао се Бени
тај пас малени
за комад штон’ хлеба
благодарно руку
лизаше мени.
Желећи игру
трчкарао је за мном
машући враголасто репом
плетућ’ се вазда
около ми ногу
а леп и умиљат бејаше
толико да описат’ га
стихом, достојно не могу.
Бени, звао се Бени
тај пас малени –
та псећа душа жива
штон’ џукели-човеку
не бејаше ништа
дужна ни крива
а од тог човечјег скота
на дар отров доби –
клети залогај смрти
живота што срце му здроби.
Мучила је Вилу мука
Цветним лугом Вила шетала. . .
Где си Вуче Поетични,
мој по песми побратиме,
где ли луташ, заборавом
не сгасло ти поет-име?
Гден’ си, да си, о наиђи,
схватиле ме тешке муке,
три дана и три ноћ’це
ја т’ не могу запевати,
из гр’оца пролит’
ја т’ не могу поет-звуке!
Вилу слухом Вук чуо,
слухом чуо, стихом рек’о:
Вило –
по песми ми мила секо,
мучи силна својом муком,
мучи Вило да умукла!
Муком мучи – шири крила
пут горе полети –
сред шумне ње слети!
А кад слетиш Вило бела
посред горе гден’ плам-збором
ватра се је разгорела –
ти оплети врзин’ коло,
врзин’ коло Вило бела!
Кад оплетеш, запеваћеш –
кано јутро, кано вече
сребрен-росом кад запева!
Хајд’ полети белa Вило,
Вило бела бујних груди,
бујних груди а с влат-косом
штон’ лунином бојом руди.
Мучи Вило својом муком,
муком Вило да умукла!
. . .лугом цветним, Вука искала!
На перону велеградском
(не сатворих од варнице пламен)
Можда је дошла рујне зоре ове
к’о некад ја с родног ми југа
да оствари дуго сањане снове.
Не, не прилазим њој!
Cедим загледан на дрвеној клупи
железничког штон’ је перона део,
она, стеже дршку кофера чврсто
као да у њем’ јој битише живот цео.
Мис’o ме носи док седим –
не могу јој дати ништа,
ништа више до празну наду,
само сам несхваћени поета
уз то, провинцијалац у велеграду.
Не, не приђох њој!
Корацима несигурним својим
нестаде из зенокруга мога,
не сретосмо се бићима нашим
на перону дана пробуђенога.
Можда је дошла рујне зоре ове
к’о некад ја с родног ми југа
да оствари дуго сањане снове.
Прелепа она онако сањива
допутовала из провинције неке,
из криоца цветних пашњака и њива,
идиле за мене у овом часу далеке.
Опело песнику понора
(долазак црних врана)
Кад му се пред зенама прикажу живе визије собом
штоно су родом из крила искона
а наликују оне сјају сањане слободе
који се прикаже пред робом,
зна песник –
друмом што се ловором да оденути
својом ће душом тог трена ка вечности кренути
да би по понорима њеним
могао поезију стварати
а да се притом неће ни дахом ни пером умарати.
Кадa се трен буђења
стравношћу обнажио буде
и двери се небесне души отварањем понуде
сред ноћце којој дашак
на тамјан мирише
у глувом часу који је часом далеко од дана
што својом белом свежином одвајкада одише
заиграће врана
посмртно коло корацима смело
и сова ће се из поштовања у црни вео увити.
Вучји ће чопор отпочети жално
урлик-опело
од ког’ ће свака вила у гори
пелин сузе пролити.
Зов црних пернатица
Разлеже се. . .
Умири се на трен
поетично перо моје,
ено, видим вране црне
пред земним ми сан-животом
пробуђене оне стоје.
Утишај се сад у трену
доклен ноћца скрива сову
ево, чујем јато врана
како песмом мене зову.
. . .. . .врана пој.
С јатом црних пернатица
Одвајкада. . .
У одсјају белог дана
на мом даху
огреја се
ешалон црних врана.
Под окриљем тамне ноћи
са њима ће дашак лак ми
на спокоја пут поћи.
. . .вране лете.
Клетва поетична
Песме моје благе. . .
На немир вечни
проклињем Вас сада,
с лутањем по свету
не стан'те никада!
. . .бићу ми драге.
Ман’ се брате говора
Све што дође. . .
Памтите људи стихове моје
а мене нека нико не памти,
не желим да на лицима вашим
чемерна и ледна туга пламти.
А у трену кобнога трена!
Крај земаљске мемљиве хумке
ман’ се почасног брате говора,
жене нек’ рекама наместо суза
поклоне малени лист ловора.
. . .једном ће отићи.
Собичак једног поете
Ноћца одисаше некако жално,
ни Месец није појао звезди,
вили тој титрастој, благој
штон’ му се у крилу гнезди.
У маленом собичку поете нема више,
преселио се душом у вечност
поезију да по њој бесмертношћу пише.
На дрвеном столу дрема перо,
крај њег’ су хартија снена,
лула, кремен, кутија дувана
и мастиљ-бочица празна –
инспирацијом испијена.
