Призренско-јужноморавски дијалекат је један од призренско-тимочких штокавских дијалеката српског језика. Спада у источноштокавска наречја а распрострањен је у јужним деловима Србије, од Метохије до Ниша.
Избор из дела
АЗГН-ГЛАВА И КУМРИЈА
Паша га немаше,
не беше ни пашиница туј,
толко она,
ћерка њина,
с убавуњу
како кумрија,
сас глас
како славуј.
„Дође ли,
не ли те некој од људи виде?”
Прозбори,
сас уплашен,
забринут глас,
ама,
онакој устрептало,
нежно,
како што по ноћ
поје славуј.
Оћута,
пред њума,
облечену у ђечерму,
свилену кошуљку и димије
поред отоман, туј. . .
Она ђечерму скина,
ја држ за кошуљку,
за димије. . .
Hа стамболку се смокву
џанарикин трн калеми!
А, време паднало у невреме,
невера на веру,
ђурђевак на булку,
младос’ рујна –
пупољци набубрели,
на стамболку се смокву
џанарикин трн калеми.
Аман. . .
Пред сам гу пролет одадоше. . .
Негде око Прочку,
кд се и пиле сас гору прашта,
дошли на једек-коњи нагиздени
аге и бегови
с гочобије,
сас зурлаши,
три дна адети били,
три дна шенлучили. . .
И, одвели гу!
У Стамбол.
Ја,
за тој несам знаја,
три дна у лов сам бија
три дна с јолдаши ловија.
Кој знаје,
но, белћим би,
да несам тд у плајну бија
с’г чаршија нашироко зборила
како је ловац због кумрију
азгн главу своју изгубија.
Беше тој време па прође,
вера промава неверу,
цвтеше па прецвтеше
ђурђевак и булка,
беше слатка љубав,
останаше дертови големи,
море,
на стамболку се смокву
џанарикин трн не калеми.
ЖАЛ ЗА ЉУБАВ
Цвти багрем. . .
Цвти како да је облечен
у чисто кошуљче бело,
теб’ моме сас мен’ нема,
жалан си ’одим по село.
Теб’ моме сас мен’ нема!
На ’аџијскога сина моме
твоја је лепотиња припаднала
по тој што мене, како вас,
мајчица неје у свилу повивала.
Теб’ моме сас мен’ нема!
Саг ти на мој живот моме
сас снагу и душу батисујем,
и гу кунем т’кву суђеницу
сас песну тешку коју писујем.
Цвти багрем. . .
Цвти како да је облечен
у чисто кошуљче бело,
теб’ моме сас мен’ нема,
жалан си ’одим по село.
ЕПИТАФ НА КОШТАНУ
Коштано мори, Коштано убавињо,
саг су без теб’ сокаци
како без китке авлија,
саг су без твоју песну ме’ане
како без карасевдах бекрија.
ЂУЛ-ПУПОЉАК
Аџијскога сина моме, мило моме,
не погледнуј, не бегендисуј,
богатство днас туј сутра га нема,
бел дн не знаје што му акшам спрема,
а песма моме, песма век си нема!
Скини моме туј реклу,
дадни мене груди твоје,
груди твоје два локума,
свлечи моме тој футиче
дадни мени румен пиче,
тј мирисни ђул-пупољак.
Ја сам песник мори моме,
цел ноћ ће те ја целивам,
цел ноћ ће те ја милујем
а сабајле моме, мило моме,
песму с перо ће писујем,
теб’ ћу моме, мило моме
у стих-дубле ја да турим.
Аџијскога сина моме, мило моме,
не погледнуј, не бегендисуј,
богатство днас туј сутра га нема,
бел дн не знаје што му акшам спрема,
а песма моме, песма век си нема!
СЕВДАЛИНСКО МИЛОВАЊЕ
Кд ноћ моме на дн доака
а твој татко у сн падне,
у сн падне с твоју мајку
ти излегни у ђул-башчу.
Кд ноћ моме на дн доака
у ђул-башчу ја ће сминем
с мене калем ће понесем,
с њег ћу моје моме мило
твоју ђулу да калемим.
ЗГНА СЕ У САРАЈ
Згна се у сарај, у аџијско имање
због проклету женску лепотињу,
леле,
згна се због миловање и целивање!
Аман!
Касно свати да тд загази
сас кратак стап у длибоку воду.
Изубаха,
кд разабашкарени бесмо на отоман,
у собу, кој знаје откуд,
некањен татко ву наиде с џефердан!
А натам, а навам,
кроз пенџер па, преко капиџак
како зајац длгоушан на сокак истрча.
Такој,
тешко си га на алчака мене,
остана без чакшире клашњене,
свињски опнци и вунене чарапе.
Море,
добро си рекнаше стари људи,
токмака и врзано куче уапе.
Згна се у сарај, у аџијско имање,
због проклету женску лепотињу,
леле,
згна се због миловање и целивање!
КИТКА ИЗ ТУЂУ БАШЧУ
Беше си љубав
ама, дерт си остана.
И, не због сарај! Но,
за њум’ жалујем ја.
Она,
китка убава из туђу башчу беше.
Волела ме је млого,
мож ме и сг воли. . .
Море,
бедевију давам, анџар,
своју азгн главу уз све тој
да ме јоштен воли. . .
Затој,
затој море Цигани свирите
како у оној газда Миткино време
жалан самар од срце да скинем,
жалан самар, тој тешко бреме.
Знајем си да због моји греси
тешко ће у Госпоцки сарај улегнем,
затој појте на овј свет макар
сас песму од муку да побегнем!
Свирите, појте
и тој онуј,
само онуј песму
Димитријо, сине Митре!
Свирите јербо да је за нас,
за нас његова мајка знала
туј би му песму појала.
Беше си љубав
ама, дерт си остана.
И, не због сарај! Но,
за њум’ жалујем ја.
ВШЉИВО ВРЕМЕ
Паша га немаше,
не беше ни пашиница туј,
толко она,
ћерка њина,
с убавуњу
како кумрија,
сас глас
како славуј.
„Дође ли,
не ли те некој од људи виде?”
Прозбори,
сас уплашен,
забринут глас,
ама,
онакој устрептало,
нежно,
како што по ноћ
поје славуј.
Оћута,
пред њума,
облечену у ђечерму,
свилену кошуљку и димије
поред отоман, туј. . .
Она ђечерму скина,
ја држ за кошуљку,
за димије. . .
Hа стамболку се смокву
џанарикин трн калеми!
А, време паднало у невреме,
невера на веру,
ђурђевак на булку,
младос’ рујна –
пупољци набубрели,
на стамболку се смокву
џанарикин трн калеми.
Аман. . .
Пред сам гу пролет одадоше. . .
Негде око Прочку,
кд се и пиле сас гору прашта,
дошли на једек-коњи нагиздени
аге и бегови
с гочобије,
сас зурлаши,
три дна адети били,
три дна шенлучили. . .
И, одвели гу!
У Стамбол.
Ја,
за тој несам знаја,
три дна у лов сам бија
три дна с јолдаши ловија.
Кој знаје,
но, белћим би,
да несам тд у плајну бија
с’г чаршија нашироко зборила
како је ловац због кумрију
азгн главу своју изгубија.
Беше тој време па прође,
вера промава неверу,
цвтеше па прецвтеше
ђурђевак и булка,
беше слатка љубав,
останаше дертови големи,
море,
на стамболку се смокву
џанарикин трн не калеми.
ЖАЛ ЗА ЉУБАВ
Цвти багрем. . .
Цвти како да је облечен
у чисто кошуљче бело,
теб’ моме сас мен’ нема,
жалан си ’одим по село.
Теб’ моме сас мен’ нема!
На ’аџијскога сина моме
твоја је лепотиња припаднала
по тој што мене, како вас,
мајчица неје у свилу повивала.
Теб’ моме сас мен’ нема!
Саг ти на мој живот моме
сас снагу и душу батисујем,
и гу кунем т’кву суђеницу
сас песну тешку коју писујем.
Цвти багрем. . .
Цвти како да је облечен
у чисто кошуљче бело,
теб’ моме сас мен’ нема,
жалан си ’одим по село.
ЕПИТАФ НА КОШТАНУ
Коштано мори, Коштано убавињо,
саг су без теб’ сокаци
како без китке авлија,
саг су без твоју песну ме’ане
како без карасевдах бекрија.
ЂУЛ-ПУПОЉАК
Аџијскога сина моме, мило моме,
не погледнуј, не бегендисуј,
богатство днас туј сутра га нема,
бел дн не знаје што му акшам спрема,
а песма моме, песма век си нема!
Скини моме туј реклу,
дадни мене груди твоје,
груди твоје два локума,
свлечи моме тој футиче
дадни мени румен пиче,
тј мирисни ђул-пупољак.
Ја сам песник мори моме,
цел ноћ ће те ја целивам,
цел ноћ ће те ја милујем
а сабајле моме, мило моме,
песму с перо ће писујем,
теб’ ћу моме, мило моме
у стих-дубле ја да турим.
Аџијскога сина моме, мило моме,
не погледнуј, не бегендисуј,
богатство днас туј сутра га нема,
бел дн не знаје што му акшам спрема,
а песма моме, песма век си нема!
СЕВДАЛИНСКО МИЛОВАЊЕ
Кд ноћ моме на дн доака
а твој татко у сн падне,
у сн падне с твоју мајку
ти излегни у ђул-башчу.
Кд ноћ моме на дн доака
у ђул-башчу ја ће сминем
с мене калем ће понесем,
с њег ћу моје моме мило
твоју ђулу да калемим.
ЗГНА СЕ У САРАЈ
Згна се у сарај, у аџијско имање
због проклету женску лепотињу,
леле,
згна се због миловање и целивање!
Аман!
Касно свати да тд загази
сас кратак стап у длибоку воду.
Изубаха,
кд разабашкарени бесмо на отоман,
у собу, кој знаје откуд,
некањен татко ву наиде с џефердан!
А натам, а навам,
кроз пенџер па, преко капиџак
како зајац длгоушан на сокак истрча.
Такој,
тешко си га на алчака мене,
остана без чакшире клашњене,
свињски опнци и вунене чарапе.
Море,
добро си рекнаше стари људи,
токмака и врзано куче уапе.
Згна се у сарај, у аџијско имање,
због проклету женску лепотињу,
леле,
згна се због миловање и целивање!
КИТКА ИЗ ТУЂУ БАШЧУ
Беше си љубав
ама, дерт си остана.
И, не због сарај! Но,
за њум’ жалујем ја.
Она,
китка убава из туђу башчу беше.
Волела ме је млого,
мож ме и сг воли. . .
Море,
бедевију давам, анџар,
своју азгн главу уз све тој
да ме јоштен воли. . .
Затој,
затој море Цигани свирите
како у оној газда Миткино време
жалан самар од срце да скинем,
жалан самар, тој тешко бреме.
Знајем си да због моји греси
тешко ће у Госпоцки сарај улегнем,
затој појте на овј свет макар
сас песму од муку да побегнем!
Свирите, појте
и тој онуј,
само онуј песму
Димитријо, сине Митре!
Свирите јербо да је за нас,
за нас његова мајка знала
туј би му песму појала.
Беше си љубав
ама, дерт си остана.
И, не због сарај! Но,
за њум’ жалујем ја.
ВШЉИВО ВРЕМЕ
Б’зди неко глотно време
вшка ни господари.
Од туј дрчну алу
цврст стра ни фатија,
кураж-срце се спарушкало
на живот смо поцрцали,
стари неко чудо чекав,
млади се по јебанџије
у свет бел потикали.
Б’зди неко глотно време,
до дувар смо се докарали,
вшка ни крв пије,
а ми смо се ућутали!
ПАМЈАТНИК ПОРЕД ПУТ
Овден, мртав
лега сас своје тело
Сотир
негдањи аскер
кој за своју родину
у војну крв пролија
к’д там десну руку
и обе ноге изгубија,
кој после туј војну
од родину забравен бија
и пред цркву
од народ
сас испружену руку
милостињу просија.
Овден, мртав
лега сас своје тело
негдањи делија Сотир
што беше на татка понос,
на мајку одмена и радовање,
на Иконију мому
прво целивање
једну ноћ, поред плот
од врбино грање!
Овден, мртав
лега сас своје тело
негдањи аскер Сотир
кој гладовање не утоли
с милостињу и пусто надање
те си остана по њега
толко једно сазнање:
на државу и влас’
радник и сељак су арни
само за порез и ратовање!
лега сас своје тело
Сотир
негдањи аскер
кој за своју родину
у војну крв пролија
к’д там десну руку
и обе ноге изгубија,
кој после туј војну
од родину забравен бија
и пред цркву
од народ
сас испружену руку
милостињу просија.
Овден, мртав
лега сас своје тело
негдањи делија Сотир
што беше на татка понос,
на мајку одмена и радовање,
на Иконију мому
прво целивање
једну ноћ, поред плот
од врбино грање!
Овден, мртав
лега сас своје тело
негдањи аскер Сотир
кој гладовање не утоли
с милостињу и пусто надање
те си остана по њега
толко једно сазнање:
на државу и влас’
радник и сељак су арни
само за порез и ратовање!
БЕЛКА ЖАЛ ЖАЛУЈЕ
Легнала Белка,
ама си не спије,
млого ву је тешко,
голем жал гу пије.
Либе ву га нема
да с њег’ легне,
тела би од муку
из кожу да побегне.
А длгошијана -
тој њојно либе,
синоћ домаћини заклаше,
јербо што с кокошке
петлови се волив –
они гајле не браше.
Хвала
Вам на посвећеној пажњи.
