Песме су плод калемљења пера песникиње Јелене Јевђенић (Бања Лука) и песника Ивице Трајковића Вука.
ЖИВИ ПЛЕС
Луна се бјеше у вилајету свом скрила
да свјетлошћу млијечном не би реметила
сензуалност плесу, тишину у звуку.
Сву ноћ сам плесала кроз таму
босим ногама по ваздуху,
корачала пространством звјезданим
са знаним странцeм
руку под руку.
Сву ноћ смо плесали кроз таму
на подијуму апстрактног мира
гдје пјесму љубави точи вјечности лира
гдје дахом опојним дише љепота
а живот се живи, живи
прије самог свршетка живота.
Сву ноћ сам плесао кроз таму
бићем по континуум-руху,
корачао слободом неспознаје
са љепооком поетесом
руку под руку.
Луна се бјеше у вилајету свом скрила
да свјетлошћу млијечном не би реметила
сензуалност плесу, тишину у звуку.
ПЈЕСМА БУНТОВНЕ ДЈЕЦЕ
Немој нас, немој памтити свијете
револуција када прогута нас –
бунтовно њезино дијете!
На барикадама врело
(кано у гротлу стравнога Хада!)
тутњи у нашим грудима,
срце јуришајућ’ о слободи пјева
(за смертност то је реквијем балада!)
о њој што у колијевци ропства дријема,
о њој која се буди кад крикну уста
штоно су била окована и нијема.
Немој, немој нас жалити свијете
отићи ћемо к’о поносни јунаци
(трн од кога кукавицама зјена страда!)
не посипај нам ловором хумке,
на пола копља нека не стоје барјаци.
Немој нас, немој памтити свијете
револуција када прогута нас –
бунтовно њезино дијете!
ЖИВИ ПЛЕС
Луна се бјеше у вилајету свом скрила
да свјетлошћу млијечном не би реметила
сензуалност плесу, тишину у звуку.
Сву ноћ сам плесала кроз таму
босим ногама по ваздуху,
корачала пространством звјезданим
са знаним странцeм
руку под руку.
Сву ноћ смо плесали кроз таму
на подијуму апстрактног мира
гдје пјесму љубави точи вјечности лира
гдје дахом опојним дише љепота
а живот се живи, живи
прије самог свршетка живота.
Сву ноћ сам плесао кроз таму
бићем по континуум-руху,
корачао слободом неспознаје
са љепооком поетесом
руку под руку.
Луна се бјеше у вилајету свом скрила
да свјетлошћу млијечном не би реметила
сензуалност плесу, тишину у звуку.
ПЈЕСМА БУНТОВНЕ ДЈЕЦЕ
Немој нас, немој памтити свијете
револуција када прогута нас –
бунтовно њезино дијете!
На барикадама врело
(кано у гротлу стравнога Хада!)
тутњи у нашим грудима,
срце јуришајућ’ о слободи пјева
(за смертност то је реквијем балада!)
о њој што у колијевци ропства дријема,
о њој која се буди кад крикну уста
штоно су била окована и нијема.
Немој, немој нас жалити свијете
отићи ћемо к’о поносни јунаци
(трн од кога кукавицама зјена страда!)
не посипај нам ловором хумке,
на пола копља нека не стоје барјаци.
Немој нас, немој памтити свијете
револуција када прогута нас –
бунтовно њезино дијете!
