Успаванка за Марију Гавриловић
Под окриљем санка нежна,
на измаку ноћце црне
кад ступаше зора снежна,
Ти, блажени Лотос-цвете
пут вечности душом крете.
Обитaваш сад пространством
праогња и праводе,
племенитости пијеш песму
анђеоски мудрих сова
доклен с њима вечна летиш
летом искон-савршенства,
летом исконске слободе
крил’ма штон’ Ти Цвете
по буђењу поникоше
гден’ латице негда бејаху беле
кад живљаху смерно-чисто
на прах-длану окаљеном
капљицама муљ-воде.
Под окриљем санка нежна,
на измаку ноћце црне
кад ступаше зора снежна,
Ти, блажени Лотос-цвете
пут вечности душом крете.
Марији у спомен
Опрости ми поетични Цвете
Посвета почившој другарици и поетеси
МАРИЈИ ГАВРИЛОВИЋ
1992—2017
1992—2017
Под окриљем санка нежна,
на измаку ноћце црне
кад ступаше зора снежна,
Ти, блажени Лотос-цвете
пут вечности душом крете.
Обитaваш сад пространством
праогња и праводе,
племенитости пијеш песму
анђеоски мудрих сова
доклен с њима вечна летиш
летом искон-савршенства,
летом исконске слободе
крил’ма штон’ Ти Цвете
по буђењу поникоше
гден’ латице негда бејаху беле
кад живљаху смерно-чисто
на прах-длану окаљеном
капљицама муљ-воде.
Под окриљем санка нежна,
на измаку ноћце црне
кад ступаше зора снежна,
Ти, блажени Лотос-цвете
пут вечности душом крете.
Марији у спомен
Посвета почившој другарици и поетеси
МАРИЈИ ГАВРИЛОВИЋ
1992—2017Опрости ми поетични Цвете
скромном штон’ јачином
из пера се мога
споменице ове
стихом речи точе,
опрости јер смертан,
неук сам
за умније и боље
док пребивам душом
у трошноме телу
а на прашном длану
пролазнога света.
Ех. . .
Ноћ бејаше Цвете,
јануарска, ледна,
добро знано доба
тмина мраз-дахом кад дише,
кад пуцају од студи
и земља и камен,
када под стрехама
шћућурене су ’тице
а дрвеће одене
маску маглу –
мистике знамен,
да вешто би скрило
изборано и тело и лице.
Ноћ бејаше Цвете
кад опојни санак
будност моју здроби,
те нађох се тако
у маленој Ти соби
креветом која празним
крило б’јеше испунила
а образ-зидове
фотографијама Твојим
красећ’ их, окитила.
Нађох се у сну Цвете
ал’ не нађох Тебе!
Не нађох Те
прекрасну и младу
тек прозоре од собе –
те стаклене зене
који да наћ’ ћу Те
жељи уделише наду
јер гледаху у смеру
некаквога пута
који мамише и гонише мене –
корачајућ’ да ми биће
њему по плећима крене.
Ходао сам њиме,
ход’о, себе пожурив’о
у титрају времена
зором док рађ’о се дан,
белином доклен се слив’о.
Ходао сам Поетесо
и ход’о би
ко зна још колико,
да у једном трену
све се не измени!
Ох, клета си, клета
пред очима слико!
Стојим Цвете
покрај жалне хумке
у челу јој стражар верни –
стамени памјатник,
против заборава
тај мермерни ратник.
Ох, клета си, клета
пред очима слико!
Тад опет се Цвете,
опет све измени –
неста хумке и мермера,
тавност ноћи смени
белину од дана
и крај мене, крил’ма
слете вран-перната врана.
Слете поетични Цвете,
погледом стаде ме стрелити,
гласом стаде ми велити:
,,Песниче,
цветни лотос
колевком ли мемле
спава,
душа л’ чиста
прах гнездом обитава?
Нит’ спава, нити обитава!
Нит’ спава, нити обитава!
Зато, лотос-душу
ти овде не тражи,
већ у бисер гледај
штон’ ти очи
смертне
својим сјајем дражи!”
Рече врана па утихну,
кљун малени ту умири
а криоце десно своје
благо, благо тад рашири;
зас’ја сјајем бисер бели
из пазуха што јој пану,
што ка мени сјајан крете,
ја се сагох, узех њега,
узех њега, загледах се
поетични, дивни Цвете.
Загледах се, сјај ме опи
те с визијом сада новом
смертни ми се вид стопи!
У визији видех Тебе!
У визији видех Тебе!
Видех како насмејана
седиш дивни Цвете
дух-сушчеством
сред Едена –
врта рајска,
подно стабла рашумљена,
где около свуд је златна трава.
Видех да ловора несвенулим венцем
окићена Ти Духа глава
док низ плећа драги Цвете
к’о пречиста каква река
дуга Ти се коса слива.
Видех и да ’место црта
некадањег грч-бола
(само Теби чувством знанa!)
лицем Ти лепота
плива,
плива Цвете и собом говори
да вечно Си,
вечно Поетесо жива!
Видех Цвете, јоштен видех
док ловора несвенулим венцем
окићена Ти Духа глава
а на девојачко слабашноме
Твом рамену
дремајућ’ чучи сова плава,
Ти, ручицом, серафимски нежном
гладиш танке жице лире –
ох, мелодија слободе,
мелодија спокоја и мира
из њезиних жица гласних
акордима хармонијски извире.
Успаванка за Бранка Миљковића
Где бесмертност навек будна пева,
у криоцу обнажене истине искона
песник душом поетичном снева.
У искону оваплоћеном од ватре.
Ватре опточена праизворском водом
која са непрах-земљом пламти
а за смертнике на смертноме свету
она, из тајновита огњишта је родом.
А истина? Она. . .
Игром прикаже се одабранима!
Игром мертвог живота и живе смерти
штон' слична с лабудовим је ходом
по језеру од пречисте, чедне крви
каљеним праватром, опточеним праводом.
Где бесмертност навек будна пева,
у криоцу обнажене истине искона
песник душом поетичном снева.
Лабуд поетични
Бранку Миљковићу
Бесмертност се. . .
Поетични лабуд бели
мастиљавим језером броди,
гиздавим он поет-бићем
ка бесмерт-извору ходи.
Чело му пера огњем гори
од пламена крвце вреле,
у криоцу његовом што збори
коло живо речи су оплеле.
. . .из ван временског сна буди.
Бесмертни поета
Сергеју Александровичу Јесењину
Још је зора у постељи својој,
још дан бели, беле беоњаче крије
и у реци жалној кано суза
ноћца црна, црно лице мије.
Дим сивкасти из се недри лула
коју страсно љуби грумен жара,
у кутку од собице скромне
песник вечно списаније ствара.
Пише песник мајци писмо нежно
док греје га пламичак од свеће.
Вије песму о деци из сирот-дома,
поет-семе у век-бразде меће.
Пише песник о брижљивој куји
и штенцима без животне среће!
Пoje о крчми и блудници дами.
Родна да је груда богатство највеће.
Пише песник о брези из гаја
и пахуљи штоно на њу слеће. . .
Свету стихом поручује стаменим
како никад он умрети неће.
Дим сивкасти из се недри лула
коју страсно љуби грумен жара,
у кутку од собице скромне
песник вечно списаније ствара.
Песник у стршљена гнезду
Сергеју Александровичу Јесењину
Ено се песнику
клета вешала смеше!
Бритким он својим пером
по стршљена гнезду џарао,
земаљске се дотак’о тајне
неземне док стихове је стварао.
Замерио се поетан није
ни људима ни Богу
но гордоме с трона властодршцу,
а такви –
тело убити умеју и могу!
Ено се, ено клета вешала
песнику смеше и клате. . .
До свидания, до свидания
душама у вечности
мој песниче брате!
Поетично разоткривање опсене
Посвета
Сергеју Александровичу Јесењину
и
Бранку Миљковићу
О, варљив је сјај звезде црвене
и крвави је пир лажних идеала!
Поезија је дах вечног сушчествовања,
слободе и сна праогња,
умивена капима праводе
а не трула од дрвета фрула
која ће трпет’ у смисао-заносу
позлату прста и усне погане!
Чујеш ли речити крила клепет
да птица свака свом броди јату?
Земна власт само смертне силе је искра
а песник, песниче веруј песнику брату,
истине бесмертни искона плам-весник!
Не веруј опсени –
лажном те истином лаже,
поклоник-ловину у теби види
доклен јој крваве, клете канџе
ништавним светом
трон-потпору и продужене руке траже!
Варљив је сјај звезде црвене
на прашњавом, земном тлу
и срп и чекић сједињени у братство
симболишу наместо братства
крвави пир лажних идеала
и њихову, за суштествене смертнике
скривену а истинску идеологију злу!
Свесна
игра подсвести
Песнику Владиславу
Петковићу DIS-u
(1880—1917)
На прозору свећа гори!
Подсвест, свесна
свесно, несвесној свести пришла
и збор-визијом орно збори,
не хајућ’ што збором
биће неразбрана –
сусрет смисла и бесмисла
ил’ појава она знана
кобом
тек некима што је дана –
бесмертнику,
тој живота земног жртви,
кад приходе собом мртви,
приходе к’о утопљенику
да га воде
на дно за њег' клете воде.
Подсвест, свесна
свесно, несвесној свести пришла,
и збор-визијом орно збори
не хајућ’ за тешку муку
која вечну поет-душу мори!
Поет-душу – сужња тога
гњило месо, кост трула, кога
у тамници за рода држе свога.
На прозору свећа гори,
пролазношћу неумитном
са животом, смрт се бори!
На гробу Симе Пандуровића
Сими Пандуровићу
С цветом плавог јоргована у руци
крај песниковог гроба стоји жена
и умилно беседи румена усна њена
док преко поспаних сунчевих зена
мрешкајућ’ се пада сумрак мрена.
Сад песниче ти корачаш душом, чији
дашак лахорни је пун поет-слада,
по тлу груде њојзи искон-родне, гден’
мир спокојни са светлошћу влада.
Мир спокојни са светлошћу влада!
У вечноме пламу од ватре спасења
твоје перо снагом огледа се сада
стварајућ’ пресилне стихове онамо
гдено свићу зоре остварених нада.
Свићу зоре остварених нада!
С цветом плавог јоргована у руци
крај песниковог гроба стоји жена
и умилно беседи румена усна њена
док преко поспаних сунчевих зена
мрешкајућ’ се пада сумрак мрена.
Јади младог песника
Песнику Бранку Радичевићу
(1824—1853)
Плачи
песмо, чедо моје!
Не свањавај данче бели,
слатка
ноћцо продужи се,
крај
студенца, крај студенца
момо
красна, момо дивна
за ме
мила, за ме драга
обнажи
се, обнажи се,
мене
момо, момо мене
јоштен
љуби, драга, мила
из
сладког ти грех-санка –
мила,
драга, не буди се.
Не хитај
ми жив животе,
не
скончавај бивством својим,
млађан још бих певат’ хтео,
љубав-коло
с момом плео,
зар да
млађан ’вако рано,
рано
моја, лето моје
к’о јесењи лист увенем,
лист
увенем и са раја ова земна
пре
времена, јада л’ тешких,
занавек у
вечност кренем!
Плачи
песмо, чедо моје,
злокоб ми
суђаје кроје!
Ђури Јакшићу
Гледам пркос - поносан се бори.
Зенама пркос гледам
са росом се љутом бори,
кано ратник на бојишту
поноситим огњем гори.
Из предачке земље родне
снагу, силовиту, пије
и кидише смело на душмана
по прсима његовим што рије.
Гледам пркос - поносан се бори.
Песников ход земни
Песнику Војиславу Илићу
(1862 - 1894)
Прашним дланом
сан-пролазна света
гден’ смертнику простоме
смисао-истина
није на спознају дата,
мудрац-поете
битише душа
окаљена која је
у извору
праогња и праводе
те, смисао-спознајом
удостојена штоно је.
Поет-мудрост
Песникињи
Десанки Максимовић
(1898—1993)
У том
делу раскошноме
цвета
мудрост својом бити,
одговори
и многе тајне
поклонику
се ту дају открити.
Разоткри
се мисо мудра
пану
слово, слово пану,
и још
једно пану слово,
слово
и још слово паде,
то
падање реч даде,
реч
даде речи,
речи
даде реч која паде,
од њих
падајућих низ растући,
растући
низ од речи настаде,
од
растућег низа речи и песма настаде.
У том
делу раскошноме
цвета
мудрост својом бити,
одговори
и многе тајне
поклонику
се ту дају открити.
Понос
Слепом гуслару Филипу Вишњићу
Песмом јарка светлост бије
из криоца таме мучне.
Из криоца лепљиве тмине
светлост јарка, ширећ’ се бије,
к’о орао крил’ма својим
кад небеско плаветнило рије.
Отима се, пева поносно
као кад ланце пркосно кида
сужањ што слободу воли
више и од очињега вида.
Песмом јарка светлост бије
из криоца таме мучне.
ПОНОС-ПЛОД
Петру II Петровићу Његошу
У немирно море сиње
штон’ силна га бура
бије
стреми соко, тица поносита,
плаветнило својијем кљуном рије!
Са капима животворне воде
ка обали, потом кршевитој хита,
поји њима стабло орахово
кога мори сила каменита.
,,Ваља се!” – С гусала лелек рече! –
,,Даће дрво понос-плода
даће оно обед медни
за опстанак сербска рода!”
Поетична бездомница
Песникињи Марини Цветајевој
(1892—1941)
Далеко од
исконског смисла
у
бесмисленом понору
где
покорно смертни робови
још
смертнијим идолима
приносе
жртву хвале
плесом
оловних корака и плећа,
удомљено
је искон-птице перо
(удомљено
да буде без дома!)
да
достојанствено гледа
у мртав
живот
и још
достојанственије
у живу
смерт
док води
борбу за правду,
док отима
љубави крв
од
времена и ноћи
а гласом
срца од душе
изван
чијег оклопа
не
сушчествује ништа, јер
дариванима
искон-гласом
остало
одузето све је.
Песник крај одра драге
Песнику Едгару Алану Поу
(1809—1849)
Ноћ бејаше стравно црна,
пио гавран крв из ружин-грма.
Стај’о сам покрај ње,
бејаху јој очи склопљене,
оковане злокоб сном
у трену за љубав проклетом.
Блажена,
битисањем си срца стала,
душом својом лахорном
на тло царства сенки стала.
Сјај из оникс ти боје зена
вечност жедно пије,
хаљина скројена од магле
једрост твојих дојки крије.
Лед’ном ватром
бедра твоја пламно горе,
еротичне шаптаје
уснама ти сенке зборе.
Стај’о сам покрај ње,
бејаху јој очи склопљене,
оковане злокоб сном
у трену за љубав проклетом.
Ноћ бејаше стравно црна,
пио гавран крв из
ружин-грма.
Гозба
Песнику Шарлу Бодлеру
(1821—1967)
Гасну
собом, собом гасну. . .
Кано
облак сива дима
бледе
зиме, бледе лета,
руком
хладном, хладном руком
сенка
маше, маше сенка клета.
Хладном
руком, руком хладном
сенка
збори, збори сенка клета:
„Хајде
’амо, ’амо хајде,
да
тмином ти душа шета!
Да
душа ти тмином шета,
доклен
месо мемла мрви
а
крвљу се црва, сладе црви”
.
. .боје овог сан-живота.
